Плодоредом се директно утиче на плодност земљишта, а усеву се пружа и ефикасна заштита од проузроковача биљних болести, корова, земљишних штеточина.
Њиме се решавају проблеми које доноси производња поврћа у монокултури и омогућује произвођачу висок принос и конкурентност на тржишту, правилно се смењују врсте које воле стајњак и оне којима и није тако важан, биљке дубоког и плитког корена…
Децембар и јануар месеци су када у баштама има најмање посла, па повртари „кују“ планове шта и где ће сејати, праве сопствени плодоред. Они са дугогодишњим искуством тврде да о плодореду сви знају све и нико ништа не зна, и да се због тога често праве велике грешке. За почетак, многи не знају шта је у ствари плодоред и како да га на својим њивама користе.
Правилан плодоред је темељ свих система производње, без обзира на то да ли се ради о конвенционалној, интегралној, органској или одрживој производњи.
Због климатских промена, појавили су се озбиљни проблеми, посебно у уобичајеној, конвенционалној производњи, у којој су приноси смањени, род мање квалитетан, а повећана је и загађеност земљишта, воде и ваздуха. Да се не би ишло у другу крајност, ваљало би да се већа пажња посвети плодореду. Њиме се решава и проблем монокултуре којом се нарушавају биолошке, физичке и хемијске особине земљишта, чије су обрадиве површине ограничене.
Жетвени остаци као храниво
Значајан извор хранива за сваку биљну врсту јесу жетвени остаци. Али, поставља се питање како да се правилно израчуна које количине остају следећем усеву. Рачуница показује да крајем сваког циклуса производње остаје на земљи 30 до чак 60 килограма чистог азота, 15-20кг фосфора и 60 до 80кг чистог калијума, који оставља поврће. На те количине додају се и елементи из зеленишног ђубрива и хранива из стајњака. Он може бити свињски, говеђи, овчији, козји, живински. Може да се користи и глистењак, компост или мешани стајњак, кога има највише.
Плодоредом се директно утиче на плодност земљишта, а усеву се пружа и ефикасна заштита од проузроковача биљних болести, корова, земљишних штеточина. Посебно је важан када је у питању исхрана поврћа, односно планирање ђубрења. Он се планира на основу захтева повртарских култура, према обради земљишта, ђубрењу, стајњаку и предусеву. У односу на ђубрење стајњаком, поврће се дели на три групе: биљке које захтевају органско ђубриво; поврће којем треба органска материја, али се не уноси директно пре сетве; и врсте које се задовољавају малим количинама органске материје, која остаје у трећој години после уношења стајњака. При планирању сетве тај принцип ваља увек поштовати.
У интензивном повртарском плодореду врсте гајене на истом пољу исте вегетације условно се деле на преткултуру – најчешће је то неко рано пролећно или озимо поврће кратке вегетације, попут салате, спанаћа, ротквице, раног кромпира, младог лука; главну врсту која има најдужу вегетацију – паприка, парадајз, купус, црни лук; и накнадну културу која се гаји после главне – салата, спанаћ, млади лук. Уколико постоји могућност, препоручује се повремено увођење накнадних усева за зеленишно ђубрење јер се на тај начин проширује плодоред, а истовремено се обогаћује земљиште органском материјом. Када се ваљано газдује земљом, оваквом производњом не нарушава се квалитет земљишта, воде, ваздуха.
Плодоред може да буде повртарски, ратарско-повртарски или хортикултурни, код кога је поврће у смени с цвећем. Основни плодоред је тропољни, а за повртаре који се баве производњом на великим површинама, препоручује се четворопољни.
У зависности од потреба тржишта, специјализације власника, а и претходног усева, за прво поље остављају се парцеле које ће се ђубрити стајњаком. На њему се гаје врсте које добро реагују на директно ђубрење органским ђубривима, траже висок ниво агротехнике и рационалну и квалитетну обраду. То су плодовито поврће и купусњаче.
На другом пољу су коренасте, луковичасте врсте и лиснато поврће. Оне се не ђубре стајњаком; биљке користе органску материју, унету током претходне вегетације. На трећем пољу су легуминозе – грашак, боранија, пасуљ и соја, у ратарско-повртарском плодореду. У току друге вегетације поља се само „смичу”. У првом се гаје коренасте, луковичасте и лиснате врсте, друго је резервисано за легуминозе, а у трећем се саде плодовито поврће и купусњаче. Треће године врсте се поново хоризонтално померају. На прво поље долазе легуминозе, на другом су плодовито поврће и купусњаче, а треће је остављено за коренасто, луковичасто и лиснато поврће. Током четврте вегетације, распоред врста по пољима исти је као прве године.
У четворопољном плодореду принцип је исти. У току прве вегетације, прво поље резервисано је за плодовите врсте и купусњаче, друго за луковичасто, треће за коренасто и лиснато поврће, и четврто за легуминозе. У следећој вегетацији, у првом пољу саде се лукови, који због плитког корена не накупљају вишак азота као коренасто поврће, на другом су коренасто и лиснато поврће, на трећем легуминозе, а на четвртом плодовито поврће и купусњаче. Наредне године поља се поново хоризонтално померају. Тако плодовито поврће и купусњаче на прво поље долазе тек током пете вегетације.
С. Мујановић
Добро јутро број 572 – Децембар 2019.
