Na tradicionalnom, sada već osamnaestom naučnom skupu povrtara, održanom početkom decembra minule godine u Novom Sadu pod imenom „Savremena proizvodnja povrća”, proizvođači su bili u prilici da čuju dosta novina iz ove grane poljoprivrede.
Najveću pažnju privuklo je izlaganje doktora Žarka Ilina, profesora na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, o plodoredu i đubrenju povrća.
Pravilan plodored je, kako je istakao profesor Ilin, temelj svih sistema proizvodnje, bez obzira na to da li se radi o konvencionalnoj ili integralnoj, koja je najzastupljenija u svetu. Kod nas su, uz konvencionalnu, priznati različiti vidovi održive alternativne proizvodnje. Zbog klimatskih promena, pojavili su se ozbiljni problemi, posebno u uobičajenoj proizvodnji, u kojoj su prinosi smanjeni, rod manje kvalitetan, a povećana je i zagađenost zemljišta, vode i vazduha. Da se ne bi išlo u drugu krajnost, valjalo bi da se veća pažnja posveti plodoredu.
– Plodored je sistem unutar svih oblika proizvodnje – konvencionalne ili održive alternativne, u koju spadaju, kako je gde u svetu nazivaju – organska, biološka, ekološka, biodinamička – rekao je dr Ilin. – U našoj zemlji to je organska, a sve one proizvođačima treba da donesu dobit i da mu omoguće konkurentnost na tržištu.
Njime se rešava i problem monokulture kojom se narušavaju biološke, fizičke i hemijske osobine zemljišta, čije su obradive površine ograničene.
Plodoredom se direktno utiče na plodnost zemljišta. Pravilnim plodoredom usevu se pruža i efikasna zaštita od prouzrokovača biljnih bolesti, korova, zemljišnih štetočina, a posebno je važan sa aspekta ishrane povrća, odnosno planiranja đubrenja. On može da bude povrtarski, ratarsko-povrtarski ili hortikulturni, kod koga je povrće u smeni s hortikulturnim usevima. Osnovni plodored je tropoljni, a za povrtare koji se bave proizvodnjom na velikim površinama preporučuje se četvoropoljni.
U zavisnosti od potreba tržišta, specijalizacije vlasnika, a i prethodnog useva, za prvo polje se ostavljaju parcele koje će se đubriti stajnjakom. Na njemu se gaje vrste koje dobro reaguju na direktno đubrenje organskim đubrivima, traže visok nivo agrotehnike i racionalnu i kvalitetnu obradu. To su plodovito povrće i kupusnjače.
Na drugom polju su korenaste, lukovičaste vrste i lisnato povrće. One se ne đubre stajnjakom, biljke koriste organsku materiju unetu tokom prethodne vegetacije. Na trećem polju su leguminoze – grašak, boranija, pasulj i soja u ratarskopovrtarskom plodoredu. U toku druge vegetacije polja se samo “smiču”. U prvom se gaje korenaste, lukovičaste i lisnate vrste, drugo je rezervisano za leguminoze, a u trećem se sade plodovito povrće i kupusnjače. Treće godine vrste se ponovo horizontalno pomeraju. Na prvo polje dolaze leguminoze, na drugom su plodovito povrće i kupusnjače, a treće je ostavljeno za korenasto, lukovičasto i lisnato povrće. Tokom četvrte vegetacije, raspored vrsta po poljima je isti kao prve godine.
U četvoropoljnom plodoredu princip je isti. U toku prve vegetacije, prvo polje je rezervisano za plodovite vrste i kupusnjače, drugo za lukovičasto, treće za korenasto i lisnato povrće i četvrto za leguminoze. Sledeće vegetacije u prvom polju se sade lukovi, koji zbog plitkog korena ne nakupljaju višak azota kao korenasto povrće, na drugom su korenasto i lisnato, trećem leguminoze, a na četvrtom plodovito povrće i kupusnjače. Naredne godine polja se horizontalno pomeraju. Tako plodovito povrće i kupusnjače na prvo polje dolaze tek tokom pete vegetacije.
Kada se uzorci zemljišta pošalju na analizu i dobiju rezultati, vidi se da na njima ima mnogo podataka. Dobrom praktičaru oni dosta govore, dok neupućenim ulivaju strah. Da bi bili od koristi, valja znati šta koja stavka predstavlja.
Najznačajnije stavke su rN vrednost – označava kiselost zemljišta, sadržaj kalcijumkarbonata – određuje kvalitet, i sadržaj humusa – pokazuje plodnost. Kada su ti podaci: vrednost rN 5–8, ukupan sadržaj azota 0,1 procenat, fosfora i kalijuma pet do deset miligrama, a humusa ima manje od dva procenta, tada u zemljište preko organskih, ali i mineralnih đubriva, treba vratiti 90–100 posto azota, čak 150 posto fosfora i 125 procenata kalijuma, neophodnih za vrstu povrća koja će se gajiti.
– U Vojvodini, većina zemljišta je plodnija, rN vrednost je između 7,2 i 7,4, a humusa ima od dva do četiri procenta – kaže profesor Ilin. – Takvim parcelama vraća se 80–90 procenata azota, 100 procenata fosfora i 60–80 posto kalijuma.
Zašto su ovi podaci značajni? Sve povrće spada u kaliofilne biljke i voli zemljišta dobro obezbeđena ovim elementom. On direktno utiče na otpornost na stres kojem je povrće izloženo tokom presađivanja, a indirektno povećava tolerantnost na parazite, prouzrokovače bolesti. Fosfor je odgovoran za ukorenjivanje, formiranje generativnih organa i zametanje plodova. Azot je nosilac roda, jer omogućava biljkama da formiraju bujniju vegetativnu masu koja “hrani” plodove. Značajnu ulogu imaju i mikroelementi, a oni se unose organskim đubrivima – stajnjakom, zaoravanjem žetvenih ostataka i zelenišnim đubrenjem.
Žetveni ostaci važan izvor hraniva
Značajan izvor hraniva za svaku biljnu vrstu jesu žetveni ostaci. Ali, postavlja se pitanje kako da se pravilno izračuna koje količine ostaju sledećem usevu. Računica pokazuje da krajem svakog ciklusa proizvodnje ostaje na zemlji 30 do čak 60 kilograma čistog azota, 15–20 kg fosfora i 60 do 80 kg čistog kalijuma, koje ostavlja povrće. Na te količine se dodaju i elementi iz zelenišnog đubriva i hraniva iz stajnjaka. On može biti svinjski, goveđi, ovčiji, koziji, živinski. Može da se koristi i glistenjak, kompost ili mešani stajnjak, koga ima najviše.
S. Mujanović
Dobro jutro broj 539 – Mart 2017
