Сезона печеног кестења званично је отворена. У Новом Саду га има на неколико локација, у центру, на раскрсници код Футошке пијаце, на углу Железничке и Лазе Костића, на раскрсници на Булевару ослобођења и улице Максима Горког, ближе према улици Ласла Гала, као и на Лиману 4, и код СПЕНС-а . Уколико се питате одакле стиже плод у коме уживате, одговор је из Македоније, Хрватске и далеке Кине! Ово су земље из којих Србија увози највише јестивог кестена, како свежег тако и прерађеног. Домаћег кестена у пећницама, пиреу, и колачима готово да нема.
И ма колико се чинило да бисте знали да испечете кестење, за то је ипак потребно искуство и умеће, рекао нам је Јасмин један од продаваца, који је овај посао наследио од оца и стрица и труди се да их не обрука. Јасмин каже да је тајна у ватри, односно жару и тврди да је македонски кестен дефинитивно најбољи. Лакше се чисти, има танку кору, и за разлику од других је слађи. Ситније кестење се пече на нешто јачој и бржој ватри јер брзо изгори, док се крупније пече спорије и на тихој ватри.
– Прво се пеку полако, на тихој ватри, да попуца корица, а онда се ватра мало појача да би се та корица боље разбила, да би се лакше ољуштили. Пеку док не добију лепу жуту боју. Потребно је их је стално мешати и пратити, мора постојати неко знање да би се направило како треба – истакао је наш саговорник.
И док смо разговарали са њим, он је огољено и врело кестење пажљиво преместио у посуду на тезги, претходно откривајући ћебе из којег се помаљају жуто-златни плодови спремни за продају. Ове сезоне за једну “чашу” треба издвојити 350 динара. Није мало, али је то, ипак, прво кестење у сезони.
Фото и текст: Љиљана Миловановић
