ЊЕГОШ СТОЈАДИНОВИЋ ЗАДОВОЉАН ЖИВОТОМ НА СЕЛУ (2)
Ако сте се некада питали како изгледа један радни дан пољопривредника, типичан пример даће вам Његош Стојадиновић из Пријепоља. Од јутра док не смрке, ноћу и зором, све док се посао не заврши, Његош и његова породица су на ногама. Одмара недељом и кад је црвено слово и да није тако, не би за петнаестак година, колико се бави пољопривредом, постао један од највећих произвођача тога краја. И не жали се, својим поврћем снавдева Прибој, Нову Варош и Пријепоље, клеком Ниш и фармацеутску индустрију, метлама од брезе целу Србију, а дрвеним вилама оне који их у селима још користе. За вредног, посла увек има, а Његош то јесте.
– Исплати се живети на селу, кад има ко из куће да ради. Брат и ја смо сваки дан на њиви, мајка дође повремено, отац исто, платим раднике, хвала богу да могу да их платим јер имам већу површину. Битно је да имам и своју механизацију, а као што народ каже, „без своје руке рада нема“, а тако и ја кажем. Мора бити добар квалитет поврћа, јер ако добро урадиш, можеш добро да продаш. Проблем је што мимо мене у Пријепољу још троје или четворо ово ради, младе не интересује. Не помишљају да се баве пољопривредом, сви гледају неке лакше послове, као што је политика и општина. Мало људи ради земљу – кад не ради земљу и поврће, у његовом газдинству креће откуп материјала за производњу метли од брезе и скупљање клеке:
– Осим црвеног слова, не радим ни недељом, свим осталим данима радим од осам ујутро па увече док се види. Времена за одмор немам. Радим материјал за брезове метле, мени народ доноси и ја откупљујем брезово грање у сноповима и прослеђујем фирмама које се баве израдом метли. Добијам 380 до 400 динара по снопу, а ја откупљујем за цену од 300 до 320 динара. И сам идем у сечу, од краја октобра, кад завршим с купусом, па до првог маја кад престајем, јер бреза креће да листа.
Упоредо с откупом материјала за метле, откупљује и клеку за једну француску фирму у Нишу, каже и објашњава:
– Клека се бере у септембру и октобру, све до Нове године. Она се класира, прва класа је кад је чиста без труња и плаве боје. Aко има умешато зелене и плаве, онда је друга класа. Већином иде у фармацеутску индустрију за етерична уља и прва класа је око 600 динара, друга 500, а трећа 400 динара килограм. Око Нове године цена прве класе буде и 700 динара, јер је нема довољно. Кад све то прође, онда имам и мало времена за одмор – прича нам овај свестрани пољопривредник из Пријепоља, који никад не мирује.
Поврће, метле, клека а у међувремену и израда вила, све је то део Његошеве свакодневне рутине. Виле дрвене, онакве какве су правили, како каже, и његов ђед и његов отац.
– Обично иде ивово, јасиково или брезово дрво. Мада, најбоље је брезово, оно је жилаво и брзо се суши, добре буду виле и лагане. Брезово, ја то сијечем у шуми, сијечемо да има доле кривину, растружемо тестеретом кроз средину и онда ставимо оно дрво што се зове чапорак (трећи зуб, укуцан или ушрављен у рашље) – прича Његош, наглашавајући да се дрво само суши, никаквих других радњи нема док се добро не исуши. Кад је осушено додаје се чапорак и дневно може да се уради неких десетак комада.
– Дрво се налази савијено у шуми. Оно се огули прво кора и осуши се пе’-шес’ дана, онда се растругује кроз средину и онда се те виле на крају гланцају. Ставим ја на брусилицу шмирглу и ошмирглам да то на нешта личи. Може да се направи десетак вила, а цена вила је хиљаду динара – објаснио је Његош за „Добро јутро“, не жалећи се на цене, већ на недовољно младих на селу.
Пише: Зорица Драгојевић
