Гљиве су током зимских месеци скривене под земљом и прикупљају снагу за нову сезону. Али, као што је висибаба изузетак међу биљкама и цветове помаља испод снега, тако и међу гљивама има оних које плодоносе упркос зими и ниској температури. Међу њима су јестиве буковача која расте на дрвећу почетком зиме, баршунаста пањевчица и јудино уво.
Крајем овог месеца, а некад и раније, може се видети интересантна печурка руменог шеширића која расте крај потока и река на трулим цепаницама, отпалим гранчицама, али и у листопадним шумама. То је попово уво (Sarcosypha coccinea), једна од најлепших гљива која се може видети пре и кад процветају висибабе. Позната је и као скарлетна пехараста печурка, због свог необичног шеширића који се налази на краткој дршци, али и као рујни пехар и бабино уво. Пречник шеширића је до пет центиметара, а површина му је глатка, понекад с длачицама. Гљива је јарко црвена, споља бледа, сива или сивољубичаста, баршунаста, на краткој дршци. Месо је танко, без карактеристичног укуса и мириса.
Јестива је, али се пре употребе мора прокувати. Радост је за очи и душу гљивара, нарочито у „посном“ зимском периоду. Занимљиво је и то што попово уво приликом кувања сачува своју предивну боју, па у јелу подсећа на воће. Лековита је и има јако антиканцерогено дејство. Али, с коришћењем ове гљиве не треба претеривати. Дневна доза је петшаст црвених пехарчића. Иначе, пре проналаска руменила, њоме су припаднице лепшег пола освежавале лице.
