Ове сезоне у Србији је осушено око 7.000 тона суве шљиве, и то је нешто већа количина у односу на прошлу годину. И овогодишња цена била је добра па су је извозници откупљивали и за 300 динара по килограму. Произвођачи углавном имају праксу да један део продају током јесени, док одређене количине продају у јануару и фебруару. Али да би за своју робу добили и добру цену, сува шљива се мора складиштити на одређени начин како се не би изгубило на квалитету.
Сорта стенлеј се у ваљевском крају показала као најбоља за сушење, а од три до четири килограма свежег плода добија се килограм сувог. Стручњаци напомињу да то највише зависи од времена бербе и садржаја суве материје.
„После тог процеса добија се такозвана ‘оригинална сува шљива’ и она представља производ који се даље прерађује. Само правилно ускладиштена и чувана задржава свој квалитет. Она која није, подлеже променама, па може доћи до кристализације, појаве плесни, ферментације, трулежи и масовније појаве гриња“, каже саветодавац за воћарство и виноградарство у Пољопривредној саветодавној и стручној служби Ваљево Срђан Станојловић.
Да би се што дуже одржала први услов је да се води рачуна о проценту влаге.
„Влажност после сушења воћа треба да буде од 20 до 24 процента. Најбоље би било после поменутог процеса расхлађене плодове ставити у дрвене бокс-палете и сместити у условне просторије, најбоље у коморе где се могу котролисати параметри – влажност и температура. Треба знати да је оптимална влажност ваздуха испод 70 процената, а температура треба да буде нижа од 10 степени.“
Како напомиње Станојловић, ови услови су неопходни јер се осушени плодови мењају и за време када су ускладиштени.
„Промене на плодовима се огледају у промени боје и укуса услед ензиматских, неензиматских и оксидативних реакција које се одвијају у плоду. Правилним складиштењем плодови се морају заштитити од сувишне влаге, светлости, загревања, напада штеточина и продора страних мириса.
Уколико дође до кристализација шећера на површини испод сувих шљива, то може довести произвођаче у недоумицу да плодови нису добро ускладиштени, али она представља само естетску ману, јер се јавља услед ниског садржаја паре и не мења битно квалитет осушених плодова, а каснијом прерадом плодова то се елиминише“, наглашава Станојловић.
Србија има дугу традицију у производњи сувих шљива. Подаци с краја 19. века показују да се тада просечно производило око 26.000 тона. У периоду између два светска рата производња је обновљена и 1939. године је износила 37.800 тона. После Другог светског рата производња се креће око 29.000 тона, а осамдесетих година је око 25.000. У последњих двадесетак година количине суве које се произведу на годишњем нивоу крећу се од осам до девет хиљада тона, а готово 90 одсто се извози.
Шљива је најважнија воћна врста у Колубарском округу, а процењује се да се гаји на око 13.000 хектара. Интересовање произвођача за подизање нових засада ове јесени је велико. Највише се сади сорта стенлеј, а затим чачанска лепотица, чачанска родна, кримска жута џанарика, а за продају у свежем стању као конзумна чачанска рана. За производњу ракије поред чачанских сорти интересантна и стара сорта црвена ранка.
Извор: Агроклуб
Фото: Pixabay
