7. април Благовести – Jedan од најрадоснијих празника у хришћанском свету, успомена на дан када је Архангел Гаврило обавестио Девицу Марију да ће родити Сина Божјег. Верује се да на овај дан треба да се умије у потоку или реци. Тимочком крајином овог дана по брежуљцима и пропланцима пале се ватре, а младићи и девојке играју око ње. Наложена ватра прескакала се ради здравља људи и стоке, али и да људе, како се веровало, не би те године уједале змије. Уочи Благовести, деца су лупала машицама о гвоздене предмете обилазећи око куће, стаје или тора, и викала: „Беж’те змије и гуштери!“На Благовести се сади паприка да би била блага. Од тог дана почиње сетва јарих жита и тада се износи семе на сунце. Воћари сматрају Благовести најсрећнијим и најбољим даном за калемљење воћа, а виноградари орезују лозу.
Народ, такође, верује да се на Благовести завршава зима и често има обичај да каже: “Ако на Благовести киша окваси волу рог, биће добар род.”.
8. април Сабор св. арханђела Гаврила – Оданије Благовести – Архангел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани, најавивши рођење Пресвете Богородице, а потом и Пресветој Богородици Марији с вешћу да ће родити Исуса Христа. За овог свеца везани су многобројни обичаји. Девојке не ваља да узимају ручне радове у руке, да шију и плету. Али у народу је остало устаљено веровање да је ово најбољи дан за нови почетак. Архангел Гаврило је често слављен светац. Народ га сматра заштитником људи и стоке од временских непогода.
Обичаји на летњи Аранђеловдан налажу и да су сви послови строго забрањени. У појединим крајевима наше земље летњи Аранђеловдан славе чобани. Свети архангел Гаврило познат је и као волујски светац.
11. април – Лазарева субота, Врбица: Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Празнује се ипак као дечији празник, Врбица, када се бере олистало пруће од врбе, како би деца расла и развијала се. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама.
Поред тога, врбе симболизују палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим.
У појединим деловима Србије постоји обичај да се организују поворке Лазарица – неудатих, младих девојака које су лепо обучене и богато окићене, ишле од куће до куће и певале, симболизујући долазак летњег периода. Домаћини би их поздрављали и даривали. Најчешће је морао бити непаран број девојака. Једна девојка била би преобучена у мушко одело, представљајући Лазара. У руци би држала штап, јатаган или мараму, а на глави калпак или шешир окићен цвећем или перјем. И Лазарица, девојка обучена у свечано бело одело, била би окићена цвећем док би јој танки вео прекривао лице. Остале девојке – певачице такође су биле свечано обучене, окићене цвећем, у руци носећи бели лук, звонца и прапорце. Уз песму, плесале би и ишле од куће до куће, а домаћини би их даривали најчешће јајима или посним колачима
12. април Улазак Исуса Христа у Јерусалим – Цвети – Увек пада у недељу пре Васкрса, а дан после Лазареве суботе, или Врбице. Њиме се обележава Христов улазак у Јерусалим. У старим данима у Србији је био распрострањен обичај да се на Цвети цео дан шета окићен цвећем. Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Бере се бела рада, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичица, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће не уноси се у кућу већ се оставља у посуде с водом у дворишту да преноће. Понегде се цевеће потапа у воду заједно са златним или сребрним прстењем, па се том водом деца умивају ујутру на Цвети. У Шумадији се момци и девојке сакупљају на игралиштима и раскршћима, поклањајући једно другом цвеће. У Херцеговини наберу млечику, којом се оките штале и торови.
Добро јутро број 576 – Април 2020.
