Седамдесетчетворогодишњи Витомир Игић, са супругом Славицом пре десетак година донео је из Грчке саднице пистаћа, посадио их у Доњем Матејевцу код Ниша и чудом се чудио што не рађа, а има пупољке и цвета.
Пише: Зорица Драгојевић
Схватио је убрзо да је, уместо два женска и једно мушко дрво, купио сва три женска. Грци су га преварили, каже, али је грешку исправио три године касније, и од тада његово имање походе из свих крајева Србије, што новинари, што калемари. А дрво пистаћа рађа, не пуно, петнаестак килограма по стаблу, таман колико је довољно за његове потребе и понеки поклон.
Пистаћи се могу садити у свакој земљи у којој иначе садимо воћке, чак је наша земља за њега боља од грчке. Тамо је земља сувља, сиромашнија, они доста додају ђубрива да би им воће успело. И, не постоји нека посебна нега, пистаћи су отпорни и на мраз, и на болести.
– Мислили смо да га зими треба штитити, па смо га утопљавали балама сламе, али се испоставило да то није потребно. Мраз му не смета. Следеће саднице смо само посадили и оставили, па ако преживи, преживи. Све су саднице преживеле и мраз им није сметао. То је зато што креће да цвета мало касније, неких десетак до петнаест дана, почетком априла, као и орах – каже Витомир, чијa су стабла овде опстала и сад су већ у пуном роду.
Рађају од треће и четврте године. Могу да се калеме у основи на дивље пистаће. Витомир је донео и дивље пистаће, има два велика стабла која први пут у овој години почињу да рађају. Калеми и узгаја за сопствене потребе, понекад и за пријатеље. Има четири стабла стара десет година и једини су толико стари пистаћи у Србији.
– Ја, лаик сам успео, јер је пистаћe лако садити и не могу да верујем да нико из наших Института није ни покушао то да уради. Једино се још бори и хоће да уради нешто професор Зоран Кесеровић. Надам се да ће успети, иако код нас човек који предњачи увек наиђе на нeке проблеме – помало разочарано констатује пољопривредник из Доњег Матејевца код Ниша,а чије имање красе први пистаћи у Србији.
