Higrophorus је род листићавих гљива из породице Higrophoraceae. У народу су назване пужевице због карактеристичног изгледа и слузаве површине плодног тела. Сакупљачима самониклих гљива занимљиве су јер спадају у врсте које се могу пронаћи дубоко у зими: поједине плодоносе чак и до фебруара, уколико су услови повољни, док је врста пужевице, мартовка, једна од првих пролећних гљива и може се пронаћи чим снег почне да копни.
До сада је забележено стотинак врста пужевица у свету, док је у Србији забележено око петнаест.
Мартовка
Мартовка (лат. Hygrophorus marzuolus), плодоноси у лишћарским и четинарским шумама од марта до априла. Једна је од првих јестивих гљива које се јављају у сезони. Расте по групама у заветринама и удубљењима прекривеним лишћем и, ако се налазе испод лишћа, потпуно су беле.
Основне карактеристике ове гљиве су:
шешир у младости подвијен, затим раширен с удубљењем по средини, метално сиве боје,
листићи у боји шешира, ретки, дебели, жиличасто повезани и благо силазни,
дршка пуна, дебела, закривљена, у горњем делу сива,
месо крто, бело, сочно
споре беле боје.
Налази се на списку строго заштићених гљива.
1 Песничка гљива
Ову гљиву (латински Hygrophorus poetarum) познајемо по шеширу који је обима до 15цм, испочетка заобљен па после раширен с испупченом средином, крем боје, а у средини прљаворужичаст. Ивица остаје дуго подврнута. Листићи су беличасти с ружичастим одсјајем, не силазе низ дршку или тек помало. Дршка је беличаста до прљавољубичаста. Месо је беличасто с јаким цветним мирисом који понекад подсећа на свеже тесто. Плодоноси током лета и јесени у листопадним шумама, углавном у буквама на кречњачком терену.
2 Тупоглавка
Шешир тупоглавке (лат. Hygrophorus nemoreus) обима је до 10цм, меснат и заобљен, касније раширен. Површина је помало слузава, а кожица шешира влакнаста и често уме да буде радијално испуцала. У нијансама је окер и наранџасте боје, у средини је тамнији, а ивица остане дуго подвијена. Листићи су беличасти с ружичастим одсјајем и спуштају се низ дршку. Дршка је светло окер боје. Месо јој је беличасто до бледонаранџасто, благог укуса и мириса на брашно. Плодоноси током јесени у листопадним шумама на кречњачком терену.
3 Црвенкаста пужевица
Ову гљиву (лат. Hygrophorus erubescens) распознајемо по шеширу који је обима до 8цм, заобљен, с тупо испупченом средином, влакнаст, с вински црвеним шарама на прљавољубичастој основи. Листићи су плитки и беличасти, веома густи и силазе низ дршку. Дршка је беличаста, попрскана вински црвеним флекицама. Месо јој је крем боје, а старењем жути, без неког посебног мириса и помало је горкасто. Плодоноси током јесени у планинским четинарским шумама, мада се може пронаћи и у мешаним шумама.
4 Меденка
Меденку (лат. Hygrophorus russula) познајемо по шеширу који је обима до 15цм, меснат, испрва заобљен, а касније заравњен попрскан вински црвеном бојом на светлијој основи. Листићи су густи и наслоњени на дршку, беличасти и, попут шешира, попрскани вински црвеном бојом. Дршка је нешто блеђа од шешира. Месо јој је беличасто, прошарано вински црвеним тоновима, без особитог мириса и слаткастог до горког укуса. Плодоноси испод листопадног дрвећа, поготово воли храстове и кречњачки терен.
5 Бела пужевица
Шешир беле пужевице (лат. Hygrophorus eburneus) обима је до 8цм, заобљен, веома слузав, беле до крем боје. Листићи су крем боје, размакнути и помало силазе низ дршку. Дршка је у боји шешира. Месо је крем до беле боје, пријатног мириса који подсећа на мандарине. Плодоноси у листопадним шумама, најчешће испод букве.
6 Блага пужевица
Благу пужевицу (лат. Hygrophorus arbustivus) познајемо по шеширу који је обима до 7цм, заобљен и благо испупчен по средини, радијално влакнаст, прљавонаранџасте боје и светлији по ивици, скоро беличаст. Листићи су беличасти, рачвасти и тек помало силазе низ дршку. Дршка је у боји листића. Месо јој је беличасто. Плодоноси у листопадним шумама, углавном у буквама на кречњачком терену.
7 Грабова пужевица
Грабову пужевицу (лат. Hygrophorus carpini) познајемо по шеширу који је обима до 6цм, заобљен па касније исправљен и широко испупчен у средишту, слузав, у средини окер-браон боје, а како иде ка ивици, постаје све беличастији до бео. Листићи су крем боје, додирују дршку или једва силазе. Дршка је беличаста. Месо јој је беличасто, без особеног мириса и укуса. Плодоноси у листопадним шумама, најчешће испод граба.
8 Јелова пужевица
Познајемо јелову пужевицу (лат. Hygrophorus pudorinus) по шеширу који је обима до 12цм, меснат, заобљен са испупченом средином, наранџасто-окер боје. Ивица дуго остаје подвијена. Листићи су крем боје и наслањају се на дршку или благо силазе. Дршка је у боји листића. Месо јој је беличасто до ружичасто изразито јаког мириса на смолу. Плодоноси у четинарским шумама на кречњачком терену. Због изразито непријатног мириса спада у нејестиве гљиве.
9 Срнећа пужевица
Шешир срнеће пужевице (лат. Hygrophorus capreolarius) обима је до 8цм, испрва заобљен па како гљива стари, постаје раширен, ружичаст и попрскан вински црвеном бојом, ивица дуго остаје подвијена. Листићи су размакнути и помало се спуштају низ дршку и у боји шешира су. Дршка је такође у боји шешира. Месо јој је вински ружичасто, слаткастог укуса и без посебног мириса. Углавном плодоноси у смрчиним шумама.
10 Бадемова пужевица
Шешир бадемове пужевице (лат. Hygrophorus agathosmus) обима је до 8цм, заобљен, касније раширен, са широким испупчењем по средини. Површина шешира је сува и у нијансама сиве боје. Листићи су беличасти и помало силазе низ дршку. Дршка је у боји листића. Месо јој је беличасто, изразитог мириса на бадеме. Плодоноси током јесени у четинарским шумама на кречњачким теренима.
11 Мирисна пужевица
Шешир ове гљиве (лат. Hygrophorus hyacinthinus) обима је до 8цм, заобљен, касније раширен са широким испупчењем по средини, површина шешира је сува и у нијансама сиве боје. Листићи су беличасти и помало силазе низ дршку. Дршка је у боји листића. Месо јој је беличасто, изразитог мириса на воће, поготово крушке. Плодоноси током јесени у четинарским шумама на кречњачким теренима.
12 Пљосната пужевица
Шешир пљоснате пужевице (лат. Hygrophorus discoideus) обима је до 6цм, испрва заобљен, касније заравњен с испупченом средином, прљавоокер боје. Тамнији у средини, а светлији ка ивици. Листићи су крем боје и помало силазе низ дршку. Дршка је у боји листића. Месо јој је крем боје, без особеног мириса и укуса. Плодоноси на кречњачким теренима, најчешће под смрчама.
13 Златаста пужевица
Златасту пужевицу (лат. Hygrophorus chrysodon) познајемо по шеширу који је обима до 6цм, меснат, заобљен па раширен, крем боје, с карактеристичним ситним жућкастим љуспицама. Листићи се спуштају низ дршку и беличасте су боје, касније постану попрскани жутим флекама. Дршка је у боји шешира. Месо јој је беличасто, без особитог мириса и укуса. Плодоноси током лета и јесени по листопадним шумама на кречњачком терену.
14 Касна пужевица
Шешир (лат. Hygrophorus discoxanthus) јој је обима до 5 цм, меснат, заобљен па раширен, површина је слузава, беличаста, а у средини крем боје, ивице су подвијене. Листићи су беличасте боје и нису превише густи, делимично се спуштају низ дршку. Дршка је у боји шешира. Плодоноси у листопадним шумама, најчешће испод храста.
15 Сува пужевица
Шешир ове гљиве (лат. Hygrophorus penarius) обима је до 15цм, меснат и заобљен, касније раширен. Мат, беличасте до беж боје. Ивица остаје дуго подвијена. Листићи су беличасти до жућкасти, помало силазе низ дршку. Месо јој је беличасто, без особитог укуса и мириса. Плодоноси током лета и јесени у листопадним шумама на кречњачком терену.
Фото: Стеван Балубан и Википедија
