За краставац који се производи на отвореном пољу пламењача је најопаснија болест. Обично се појављује крајем јуна и почетком јула и за кратко време нанесе велике штете. Да то не мора да буде тако показала су истраживања групе стручњака Департмана за фитомедицину и животну средину, Пољопривредног факултета у Новом Саду, предвођена др Ференцом Балажом, професором у пензији.
У многим огледима рађеним пре неколико година, ови стручњаци су утврдили да хемијске мере често не обезбеђују довољно адекватну и сигурну заштиту, иако се користе високоефикасни препарати. Разлог је неадекватна примена. С обзиром на то да гљива која проузрокује пламењачу продире у биљку кроз стомине отворе с наличја листа, неопходно је да сви делови овог поврћа буду квалитетно прекривени млазом фунгицида, што је тешко изводљиво за наличје листова.
Нерешен проблем хемијске заштите везан је за каренцу и остатке пестицида у плодовима, посебно корнишона, који се беру на свака два-три дана. Због технологије производње и заштите, ова повртарска врста спада у најризичније у погледу остатака пестицида, а самим тим и здравствене безбедности у исхрани. Огледи су показали да се проблем може ублажити, ако не и решити, сетвом селекција високотолерантних на ову болест и увођењем екстра ране и ране производње коришћењем расада, фолија и агротекстила.
Овај закључак поткрепљују и резултати огледа. У екстра раној производњи, из расада, уз покривање земљишта фолијом и биљака агротекстилом, код сорти регал и херос, најчешће гајених у нашој земљи, било је 12 берби пре појаве пламењаче и шест после откривања првих знакова болести.
У раној производњи, из расада, плодови обе сорте су пре појаве пламењаче брани осам пута, а после појаве – у шест наврата. Рокови садње одразили су се и на принос. У екстра раној производњи био је већи за двадесетак тона по хектару.
У средње раној производњи (расад, покривање земљишта фолијом) краставац је бран у седам наврата пре појаве болести и у шест после. Род је био лакши за тридесетак тона.
У класичној производњи – директна сетва, код обе сорте биле су свега четири бербе пре откривања заразе и четири после тога. Принос је преполовљен у односу на екстра рану производњу. Намеће се закључак да се проблем остатака пестицида у плодовима краставца решава правилним избором сорти које су отпорне или толерантне на гљиву – изазивача пламењаче и увођењем екстра ране, односно ране производње овог поврћа, чиме се избегава појава пламењаче код најмање 12 берби без примене фунгицида.
Р.Д.ј
