Скоро заборављена цветница благог мириса, која је некада уз шебој, драгољуб, ноћну фрајлу и пркос, украшавала углавном сеоске баште, све је популарнија. Реч је о зевалици (Antirrhinum majus), биљци која је позната и као жабица. То је због цвета који кад се притисне са стране као да зева и подсећа на жабицу. Пореклом из јужних делова Европе и Средоземља, раширила се скоро на свим континентима, а код нас и одомаћила. Ово је једногодишња врста веома отпоирна на мразеве и захлађења. Често презими, па већ у рано пролеће почиње да цвета. То нам је потрвдила Новосађанка Татјана Праштало, која их гаји у башти, жардинијери и саксијама на тераси.
-Зевалице се веома лако гаје у обичном, добро дренираном баштенском земљишту, које је помало влажно. Воли сунчана места, али ће добро напредовати и у благој сенци – каже наша саговорница, и додаје да ће најбоље успевати ако сунчеву светлост добија из правца југа и запада. Пријају јој температуре између 15 и 24 Целзијусова степена. Ако је велика суша, неопходно је заливање устајалом водом бар једном недељно, а прихрањивање течним ђубривом док цвета петнаестодневно или једном месечно.
Постоје разне врсте. Ниске нарасту само десетак центиметара и погодне су за садњу уз рубове стаза и у камењару. Може се формирати и рундела са зевалицама јаког колорита на травњаку, а могу се комбиновати и с другим цветницама на тераси и балкону. Веома су лепе и разнобојне у прозорима. Високе форме, од око једног метра, дају посебан ритам линији врта и веома ефектно делују као позадина ниским четинарским жбуновима. Разнобојни цветови бели, жути, црвени, љубичасти, ружичасти, у свим могућим нијансама боја, али и двобојни који формирају цвасти, још су занимљивији и ефектнији пошто се јављају пре летњих цветница. Благи мирис цветова који се шири привлачи лептире и бубамаре.
Зевалица се мало теже гаји из семена. Сеје се у фебруару, а сандучићи прекривају фолијом. Младе биљке саде се почетком маја на стално место, с тим што се одсеца врх да би се подстакло гранање.
Могу се сејати у пролеће, али и у јесен и зими на стално место. У пролеће се сеју плитко, покрију танким слојем земље, те одржава влажност. Двадесетак дана касније нићи ће младе биљке које брзо расту. Кад достигну висину од око седамцентиметара или добију шест правих листова треба скратити врхове да би се добила жбунаста форма и поспешило цветање. Пошто расту као жбунићи, саде се на размак од око 25 центиметара. Семе зевалица посејано у јесен и зиму само се благо утисне (не прекрива се) у земљу, а кад се стекну услови клијаће и нићи.
Старе биљке које су презимеле, у рано пролеће треба орезати за 1/3 да би се подстакао раст. Пошто су зевалице склоне самозасејавњу, годинама ће ницати нове биљке цветова различитих боја.
У већој башти зевалице ефектно делују у комбинацији с другим сезонским цвећем. Са споменком и алисумом праве интересантне шарене „ћилиме“. Са лалама и нарцисима стварају живописне комбинације боја. Због лепоте и дугог цветања, зевалице се могу користити као резано цвеће и дуже држати у вази.
Д. Радивојац
Добро јутро број 541 – Мај 2017.
