Пише: Момчило Даљев
Фото: Стеван Балубан
Разорнице (лат Pholiota) род су гљива из фамилије Strophariaceae. У питању су претежно разлагачи мртве дрвне масе и распрострањене су по целом свету. Род се састоји од приближно 150 забележених врста. Неке од основних карактеристика овог рода су.
сапробни начин живота,
величина им варира од малих до средњих,
површина шешира им је често лепљива и слузава,
површина шешира је прекривена ситним до крупним љуспицама,
споре су им тамносмеђе или жућкасте боје,
већина врста из овог рода има прстен који је често ситан и пролазан.
Већина врста из овог рода плодоноси на мртвим, умирућим или оштећеним стаблима листопадног и четинарског дрвећа и изазива белу трулеж дрвета. Углавном се могу видети како формирају густе букете, мада неке врсте плодоносе и појединачно. Поред тога што плодоносе на стаблима дрвећа, могу се пронаћи на тресетном или шумском земљишту, као и на пожариштима. Ниједна разорница не твори микоризну заједницу са биљкама. Најлакше се познају по шеширу који је прекривен љуспицама, што је карактеристика која је дала име роду, а води порекло од грчке речи φωλης (фолис),што значи љуспа или крљушт.
У Србији расте више врста из овог рода. Најчешће ћемо побројати
Тополина разорница
Шешир ове разорнице (лат. Hemipholiota populnea) обима је до 25цм, веома меснат, прво заобљен па раширен, смеђе-окер боје, са белим, крпастим остацима општег вела, који су посебно концентрисани по ивици шешира. Листићи су прислоњени уз дршку. Испрва су светло окер боје а, како гљива стари, попримају браон боју. Дршка може бити дугачка до 15цм, а дебела око 4цм. Дршка је беличасте до браонкасте боје, крљушаста испод зоне прстена. Месо јој је дебело, беж до браонкасте боје, пријатног мириса и веома горког укуса. Плодоноси током лета и јесени на мртвом и болесном дрвету тополе, а понекад и на врбама. Нејестива је врста.
Жута разорница
Латински назив јој је Pholiota aurivella, а шешир је обима до 15цм, заобљен па звонолик како гљива стари, желатинасте до слузаве површине и покривен тамносмеђим љуспицама које су пролазне и често се слепе с површином шешира жуте боје. Листићи су јој испрва беличасти до маслинасти, а после попримају рђастосмеђу боју. Дршка је у боји шешира, испод зоне прстена прекривена пролазним, тамносмеђим љуспицама. Месо јој је светле жућкасте боје, без посебног мириса. Плодоноси у букетима на листопадним врстама дрвећа, најчешће букве, врбе и јохе. Није превише честа врста и нејестива је.
Пламена разорница
Шешир ове нејестиве и ретке врсте (лат Pholiota flammans) обима је до 10цм, заобљен па звонолик. У почетку је веома слузав, а касније постаје сув. Прекривен је жутим, вунастим љуспицама на наранџастожутој основи. Листићи су густи, жути с маслинастим одсјајем, када се оштете попримају наранџасту боју која после прераста у рђастосмеђу. Дршка је у боји шешира, а испод зоне прстена је прекривена накострешеним влакнастим љуспицама. Месо јој је жуте боје, слабог мириса на воће и горког укуса. Плодоноси током лета и јесени на мртвим четинарима.
Храпава разорница
Шешир ове нејестиве разорнице (лат Pholiota squarrosa) обима је до 15цм, веома меснат, прво заобљен па раширен, покривен бројним браон љуспицама на основи која је окержуте боје. Ивица шешира остаје дуго подвијена. Листићи су густи, жућкасти а, како гљива стари, постају смеђерђасти. Дршка је месната, у боји шешира, а испод зоне прстена прекривена је влакнастим крљуштима. Месо јој је жућкасто, а има мирис који подсећа на ротквице, горкастог је укуса. Плодоноси током јесени у веома густим букетима на листопадним врстама дрвећа. Честа је врста.
Pholiota conissans
Шешир јој је обима до 5цм, звонолик па раширен како гљива стари. Широко је испупчен по средини, гладак, по влажном времену помало слузав. Обојен је рђастим и окер нијансама. Листићи су густи, крем боје, а како споре сазревају, постају рђастосмеђи. Дршка је влакнаста и у боји шешира, тамнија испод зоне прстена. Прстен је ситан, нежан и често се изгуби. Месо јој је бледо окер боје, без неког посебног мириса, помало горког укуса. Плоди у букетима из пањева врбе, а може се пронаћи и на јохи. Ретка је и нејестива врста.
Pholiota jahnii
Шешир јој је обима до 10цм, заобљен па звонолик па раширен. Површина му је слузава и прекривена крупним тамносмеђим љуспама на жућкастосмеђој основи. Листићи су густи, испрва су жутоокер па рђастосмеђе боје. Дршка је у боји шешира, а испод зоне прстена прекривена изразитим тамносмеђим љуспицама. Месо јој је бледо жућкасте боје, а мирис и укус јој подсећају на бибер. Плодоноси у букетима на листопадним врстама дрвећа, најчешће букве. Нејестива је врста.
Pholiota gummosa
Шешир јој је обима до 8цм, прво заобљен па раширен и изразито слузав по влажном времену. Прекривен је ситним, браонкастим љуспама по светлој, маслинасто окер основи. Ивица шешира остаје дуго подвијена. Листићи су густи, светло окер боје па рђастосмеђи. Дршка је у боји шешира. Испод зоне прстена је љуспичава и тамнија. Месо јој је беличасто до до лимун жуто, без неког посебног мириса и укуса. Обично плодоноси у букетима из укопаних остатака листопадних врста дрвећа. Честа је и нејестива врста.
Pholiota highlandiensis
Шешир јој је обима до 10цм, заобљен па раширен, по влажном времену је слузав, а по сувом остаје гладак. Смеђе наранџасте је боје, док су му ивице светлије. Листићи су веома густи, бледожути а, како гљива стари, постају рђастосмеђи. Месо јој је бледожуте боје, црвенкастосмеђе при основи, без особитог мириса и слаткастог, јаког укуса који је непријатан. Плодоноси по згариштима која су остала након ватре и често у великим групама. Нејестива је врста.
