Текст и фото: Жељко Дулановић
Кукурузно и пшенично интегрално брашно, самлевени у воденици, полако се враћају на наше трпезе. Све траженији су и брашно од спелте и хељде, која је због своје тамне боје дуго сматрана „сиротињском храном“. И поред тога воденичари у планинским селима готово да немају посла.
Ништа лепше од брашна испод воденичког камена, али шта вреди када нема ко да жито сеје, жале се Богдан Љубојевић и Милан Кнежевић, последња два воденичара у нововарошком крају. Једна воденица је на Увцу чија вода поред воденичког камена покреће и турбине у три хидроцентрале, док је друга на Бистрици, на чијем је кратком току до ушћа у Лим некада млело чак осам поточара.
Воде има, нема помељара
– Нема погаче и пите, нити качамака и проје без брашна чије зрно је трљао воденички камен. Али, у опустелим засеоцима ретко ко сеје жито, па готово и да нема помељара. Донесе тек понеко џачић, најчешће кукуруза и хељде, обично уочи крсне славе или неког сеоског обичаја. А некада је и по 30 товара жита испред воденице чекало ред на млевење – каже Богдан Љубојевић (80), из засеока Клак у Сеништима, пензионер ужичког „Јединства“.
У Србији има око 700 воденица, али тек мали број воденичара, оних који су се окренули комерцијалној производњи, има неку рачуницу. Осталима је то више као хоби. Кажу, умирује их хук воде из бадња и јетки звук чекетала, и буди успомену на прошле дане и претке.
Уз ујам од пет одсто, од којег се могло лепо живети, воденица на Љубојевића имању млела је зоб, јечам и раж на три витла још за турског вакта и земана. Међутим електрификацијом и изградњом Увачког, Златарског и Радоињског језера у средњем и горњем току Увца, за воденичаре у овом крају наступили су тешки дани. Многи су дигли руке од свега, али не и Љубојевићи.
– Када је скраћен ток реке 1960. године и она из Радоиње тунелом спроведена на турбине ХЕ „Бистрица“, без воде је остало свих шест воденица низводно. Две године касније са зидина опустеле воденице пренели смо једно коло и камење на рукавац Увца, у чије се старо корито сливају бројни планински поточићи, као и водом издашнији Клачки поток, недалеко од куће. Воде је довољно да се и на суовици за дан самеље 300 до 400 килограма жита, само када би га имало – каже Љубојевић.
Њиве у Бистрици зарасле у трње
Воденичко витло углавном мирује и у Кнежевића воденици. Могла би да меље дан и ноћ, али нема шта. У Бистрици код Нове Вароши и околним селима према Пријепољу и Прибоју све мање је житеља, а њиве које су храниле бројну чељад, одавно су зарасле у трње.
– И шаку пшенице што ти треба за славско жито, мораш да купиш у продавници. Недавно сам самлео за своје потребе хељду и кукуруз који ми је старији син набавио на Пештеру, а када сам последњи пут нешто млео за другог више се и не сећам – прича воденичар Милан Кнежевић (77).
Некада је Бистрица била позната по воденицама и воденичарима. Само на овој плаховитој реци, по којој је село и добило име, било је осам поточара; Рајића, Крџавска, Бумбарска, Црквена, Кнежевића, Никачевића и две Стојића, Бранкова и Милорадова. На Љешком врелу млеле су две, Властимира Бучевца и Десимира Млађеновића.
– И све су имале посла. Натоварени џаковима пуним жита помељари су долазили чак из Џурова преко Лима, Челица и Дренове, а на ред се чекало данима. Али са селом, замрле су и воденице. Данас ниједна од њих више није у функцији осим ове моје, која је и најмлађа. И она је више затворена него што ради. Сврати тек понеко да самеље торбу кукуруза, за качамак и проју – каже Кнежевић.
Воденичар с факултетском дипломом
Милан Кнежевић једини је воденичар у западној Србији с факултетском дипломом. По струци је дипломирани машински инжењер, и до пензије је радио у локалној фабрици ауто делова “Слога“. Мада се у његовој породици нису бавили воденичарским послом, он је решио да се опроба. Поточару, недалеко од куће, подигао је средином деведесетих, а она је била и давна му очева жеља.
– Још 1957. године мој покојни отац Вук купио је трстенички камен, најбољи за млевење, који је тада вредео право мало богатство. Међутим, због рабаџилука којим се бавио, није имао времена за воденицу, а у међувремену су му се и деца због школе расула по свету, па је воденички камен остао неискоришћен. Све до 1993. када сам са браћом озидао воденицу и на Божић следеће године пустио је у рад. Током градње саветима ми је доста помогао сада покојни Миломир Крџавац, мајстор свог заната, вероватно најбољи воденичар кога је овај крај имао – прича наш саговорник.
Мада је забринут за судбину родне Бистрице, где је у сеоској школи у осам разреда свега 13 ђака, Кнежевић се нада да његова воденица неће доживети судбину других.
– Обучио сам млађег сина за овај посао, и оставио му у аманет да, када меље, не узима ујам. Да ли ће он остати да живи у Бистрици или ће, као и други, из села преселити у град, то је већ друго – каже Кнежевић.
Хлеб на старински начин
На трпези оних који би да се хране здраво незаобилазан је хлеб од интегралног брашна, самлевеног у поточари. За оне који имају времена да сами умесе и испеку хлеб, ево рецепта.
За хлеб од кукурузног брашна потребни су:
свеж квасац
2 шоље кукурузног брашна
4 шоље пшеничног брашна
2 шоље млаке воде
1 шоља млаког млека
1 кашичица шећера
мало соли и 3 кашике уља
Припрема се тако што се квасац најпре раствори у топлој води. Потом треба помешати обе врсте брашна са сољу, додати млеко, растворен квасац, уље и замесити тесто, па га оставити на топлом да нарасте, поново премесити и опет оставити да нарасте. Када је нарасло, тесто ставити на побрашњену даску и умесити га у облику лопте или ваљка, у зависности од облика калупа за печење. Калуп или тепсију за печење намазати уљем и ставити тесто у њега.
Оставити прекривено крпом да надође још 20 минута и пећи га на 250 степени Целзијусових око 50 минута.
