У случајевима када се више година, приликом резидбе, на врховима стабала остављају резови на „чеп“, долази до стварања задебљалих врхова пуних чепова у чијим пазусима никну нове гране које најчешће задебљају током једне, а камоли више година раста.
Чеп представља коси рез на задебљалим, изрођеним гранама које стварају конкуренцију проводници и не би требало да буде дужи од три прста.
Остављањем и неколико таквих грана у врху крошње и вишегодишњим чеповањем, воћари упадају у велики проблем јер је немогуће да се, на ефикасан начин, стабло заштити од болести и напада штеточина. Не само да зимска прскања бакарним препаратима неће дати ефекат, већ ће и сваки третман током вегетационе сезоне бити поприлично неефикасан, јер средства, било да су у питању фунгициди или инсектициди, неће допрети до свих делова крошње.
Није ни чудно што се због тога у воћњацима у којима се остављају овакве „капе“ на врховима, редовно појављују болести, као што је чађава краставост крушака или се никако не може сузбити крушкина бува, најзначајнија штеточина овог воћа.
Проблем се решава у зимској резидби када се испод „капа“ направи коси рез моторном тестером, на једну бочну грану. Најбоље би било да и та бочна није предебела, односно, било би добро да нема много вертикалних грана, водопија, на њој.
За резаче је најтеже ако су површине које се режу на овај начин велике и ако рез пилом мора да се ради на сваком стаблу.
Да би он био што „чистији“, уместо моторног уља може да се употреби јестиво које се свакодневно користи у људској исхрани. Такође би требало да се обрати пажња на безбедност приликом резидбе, јер такве „капе“ са задебљалим стаблом и много грана, могу да буду тешке више од 10 килограма и представљају опасност за резача када их реже са земље или скида, ако је на мердевинама.
Оне се износе из воћњака и најбоље би било да се запале како би се уништиле презимљујуће форме штеточина. Ретки су воћари који могу да самељу дебло и направе пелет који се касније може користити за друге сврхе.
Резове настале у резидби најбоље је премазати калемарским воском. Међутим, ако је изузетно много резова, боље је извршити прскање бакарним препаратима или неким другим дезинфекционим средством, као што су креч и сода бикарбона.
Уколико резач има времена, осим задебљалих „капа“ на врховима стабала могу да се одрежу и дебеле бочне, скелетне, гране које вуку много хране и могу да доведу до тога да се родност пребаци на горњи део стабла, након чега долази до засењивања доњег дела крошње, стварања мањег броја родних пупољака, а након неког времена, сушења грана.
Требало би имати у виду да ће, након овакве зимске резидбе, са резовима горњег задебљалог дела крошње, из спавајућих пупољака на пролеће доћи до изузетно јаког раста великог летораста који до краја сезоне могу да израсту и више од два метра. Ако се након зимске, не уради летња резидба сав посао ће да буде узалудан јер ће се, до краја сезоне, на врху опет створити „капе“ са великим бројем водопија које ће током године да црпе снагу и хранива стаблу.
Током летње резидбе на врху се остави једна грана која ће да буде проводница и, по могућности, неколико краћих гранчица, које ће такође касније да рађају. Важно је да врх буде осветљен како би се несметано развијале гране и родни пупољци.
Пре летње резидбе, у наставку зимске, из унутрашњости се уклања већи број вертикалних грана које засењују крошњу. Ако се и на доњим гранама након сваке резидбе остави велики број чепова ситуација ће да буде иста као и у горњем делу стабла. Најбоље је уклонити чепове и оставити двогодишње и старије гране које ће да буду носиоци родности у наредним годинама.
Извор: Агроклуб
Фото: Pixabay
