Пише: Зорица Милосављевић
На одабир момента садње винове лозе утиче више фактора, али ако се постави питање стручњацима када је најбоље то учинити, одговор би био – на пролеће. У нашим агроеколошким условима погодан тренутак за садњу јесте и јесен, када калемови уђу у фазу мировања, али у том случају обавезно је загртање, јер може доћи до измрзавања у току зиме. Из тог разлога најчешће се препоручује пролећна садња. Јесења садња с аспекта укорењавања и пријема калемова јесте погоднија у односу на пролећну, али ако је калем здрав и земља припремљена како треба, винова лоза се добро прима и у пролећној садњи.
Оптимално време за садњу винограда јесте између 15. марта и 15. априла. Директор Департмана за воћарство, виноградарство, хортикултуру и пејзажну архитектуру новосадског Пољопривредног факултета доц. др Драгослав Иванишевић каже да време садње у многоме зависи од саме године, јер некада у том периоду буде кише и не може се садити. Има примера да су виногради посађени успешно половином маја и почетком јуна. У познијој фази садње потребно је чешће заливање, а ако се виноград посади на време, у уобичајеној години, онда се може избећи додатно наводњавање.
Бирати осунчане и добро проветрене терене
– Веома је битно пре садње одабрати добру локацију за подизање винограда и то је можда и кључан фактор, мада има доста правила о којима треба водити рачуна – каже Иванишевић. – Треба бирати терене који су осунчани, а то значи јужне или југозападне експозиције, добро проветрене, да нису у некој удолини где се накупља и хладна ваздушна маса, али и земљишна и атмосферска влага. Припрема земљишта је такође врло важна, и с њом не треба журити, чак је можда боље прескочити једну годину са садњом да бисте земљу спремили како треба. Може се учинити да је дуго чекати годину, но не треба заборавити да се виноград сади на период од 30 до 40 година, тако да та једна заиста ништа не представља, што потврђују примери из праксе. Дешава се да људи журе са садњом, случајеви када људи журе са садњом, па на крају, када подвуку црту, увиде да ништа нису добили журбом. Ако је земља спремна, виноград ће се боље развијати и пре ће ступити на родност те се тако ништа не губи.
Иванишевић наглашава да је од великог значаја и оријентација редова и организација винограда у правцу север-југ, но веома често правац редова одређује нагиб терена, дување ветрова и облик парцеле. Ако је облик парцеле такав да не може да се испоштује препоручена оријентација реда, напомиње он, онда се могу прилагодити сортимент и други елементи том облику, да би виноград био како треба.
– Под припремом земљишта у првом реду подразумева се крчење терена на коме ће се садити виноград, пошто треба да буду уклоњени сви вишегодишњи засади или њихови делови – шуме, воћњаци, виногради и слично – објашњава Иванишевић. – Ако има стења и камења обавезно их теба уклонити као и све друго што може да отежа обраду земљишта. Обавезна је и хемијска анализа земљишта са три слоја – од 0 до 30 цм, од 30 до 60 и од 60 до 90 цм, након чега се доноси одлука како треба припремати земљу, то јест, да ли ће се ићи на подривање и дубоко орање, или на риголовање. То, са друге стране, зависи од квалитета земљишта у различитим слојевима. На основу анализе земљишта дефинише се и потребна количина органских и минералних ђубрива које треба унети пре саме садње. Податак о квалитету земље утиче и на одлуку о томе да ли ће се можда садити нека преткултура за поправку плодности земљишта, као што је легуминоза или томе слично.
Сорта је кључни избор
Иванишевић упозорава да је важно да се дубока обрада земљишта – да ли подривање, па дубоко орање или риголовање, обави на време, односно пре зиме, како би земља у току зимског периода могла да измрзне и да се евентуално громаде земљишта које се приликом риголовања пре свега избацују на површину, лепо уситне. Подривање и риголовање предузимају се да би се земљиште растресло, како би било проветреније и побољшао се његов водни и ваздушни режим, а с друге стране да би се унели хранљиви елементи у зону где ће бити будући корен винограда. Ако се риголовање обави касно, земља не стигне да измрзне, онда се уз помоћ тешких тањирача морају разбити громаде, чиме се ефекат растресања поништава, јер се сабија земља. По речима нашег саговорника, све те мере морају се одрадити на време, у супротном, боље је одложити садњу винограда за наредну сезону и у међувремену све спремити , јер виноград ће све пропуштено сустићи и надокнадити.
Иако лоза добре резултате даје на широком спектру типова земљишта, и у том смислу је захвална биљка, Иванишевић наглашава да за подизање винограда треба избегавати тешка земљишта и непропусне слојеве. Винова лоза више воли растреситије тло, оцедно, али сходно типу земљишта бирају се одговарајуће лозне подлоге и све агротехничке мере које се тичу припреме земљишта.
– Избор сорте је веома битан, готово ни у једној другој биљној врсти и производњи значај сорте није од толике важности као када је реч о виновој лози и виноградарству – каже директор Иванишевић. – Ретко кад потрошачи питају од које је сорте пшенице направљен хлеб. Код вина је то другачије. Сви воле да знају од које сорте је, чак и од којег је клона вино у боци. Одабиру сорте треба посветити велику пажњу, а он зависи и од потреба и захтева тржишта, али пре свега од агроеколошких услова у којима се планира садња. Зато пред виноградарима није нимало једноставан задатак да одаберу квалитетну сорту, с обзиром на то да ће се њоме бавити наредне три до четири деценије и производити вино од ње. Стога морају добро проценити шта им је потребно. Сходно сорти можемо одабрати и парцелу, експозицију, као и надморску висину.
У моди нове, резистентне сорте
Наш саговорник каже да се сорте групишу у, условно речено, три групе – старе, локалне или одомаћене сорте, затим интродуковане сорте из света, пре свега Западне Европе и домаће, новостворене сорте.
– Које одабрати и садити није једноставно питање – каже Иванишевић. – Пре 40 до 50 година, тренд је био садња западноевропских сорти, које су биле врло популарне не само у Србији, него у целој Европи. То је период такозване шардонизације, када је у највећој мери сађено неколико сорти, као што су шардоне, совињон бели, каберне совињон, мерло и можда још понека. То су биле доминантне сорте. Пре двадесетак до тридесетак година у Европи се појавио нови тренд и почеле су да се гаје и саде старе локалне сорте, али се радило и на њиховој клонској селекцији. Последње три или четири године пак „у моду“ су ушле нове, пре свега резистентне сорте. То је тренд који у Европи сад добија на значају и узима замах. Остаје да видимо да ли ће тај тренд до краја бити значајан као претходна два.
Морава и панонија крче себи пут
Морава – сорта, која се све чешће сусреће у виноградима, отпорна је на пламењачу, средње отпорна на пепелницу, и као таква захтева редуковану заштиту. Драгослав Иванишевић наводи да са два до три третмана може извести добро грожђе. Морава има растресит грозд, мало дебљу покожицу, услед чега и не трули. – Касно сазрева, сорта је треће епохе, али с њом и у кишним јесенима нема проблема јер неће иструлити, тако да може дуго да чека да сазри. Нема потенцијал да сакупља доста шећера, а у последње време то јесте постала њена предност, с обзиром на то да стандардне сорте, које су накупљале 20 одсто шећера у шири, сад накупе 22 до 23 без икаквих проблема. Морава у нормалним годинама увек накупи довољно шећера 20 до 21 одсто, задржи лепу киселину и врло пријатну арому која често асоцира на арому белог совињона –истиче Иванишевић.
Он наглашава да је врло битно што је то домаћа новостворена сорта, добре отпорности , која се показала добро и у виноградима, али и у винификацији, дајући лепа вина која потрошачи воле.
– То су разлози зашто је постала популарна – каже Иванишевић. – Додуше, десило се то 20 година након њеног признавања. Не треба сметнути с ума, да поред тридесетак година колико је потребно да би се дошло до неке сорте, треба да прође и перод од деценију и по до две да се сорта покаже на тржиштиу, односно нађе своје место код виноградара и потрошача. Постоји још неолико отпорних сорти. Панонија је једна од њих и њу препоручујемо за северна подручја Војводине, јер раније сазрева, из прве је епохе зрења и накупља нешто више шећера од мораве. У нивоу је рајнског ризлинга и то је сорта која се значајно проширила на северу. Од диониса, који је признат пре две године, пуно се очекује јер је високе отпорности на пепелницу, пламењачу и даје стабилне приносе доброг квалитета. На Огледном добру Департмана у току је формирање матичних засада, тако да ће за две године бити доступан виноградарима да могу да га саде.
Смена трендова у садњи последица је утицаја различитих фактора. Иванишевић каже да су некада сви тражили да пробају шардоне , каберне совињон, мерло из разних крајева Европе и света, а данас потрошачи желе нешто другачије – старе или, у последње време и нове сорте, али да им агроеколошки услови то дозвољавају.
Пробус, морава и сила хит у Фрушкогорју
– Посматрамо ли Фрушку гору, доста се и данас сади шардоне, мерло, чак и каберне совињон, али значајно је и учешће новостворених сорти попут пробуса, мораве, силе, и то су сорте које већина виноградара која сада на Фрушкогорју подиже винограде, има у одређеној мери. – У централној Србији је апсолутно прокупац на првом месту када су у питању старе локалне сорте, али и морава се шири и последњих неколико година постала је велики хит у централној и јужној Србији, где је велики број винарија одлучио да подигне засаде ове, ипак нове сорте, која је призната тек 2003. године. Став нас, стручњака, јесте да свих сорти треба да буде у винограду, само треба водити рачуна о томе да парцела буде одговарајућа за сорту, да се има у виду период сазревања, и да се, сходно томе, одабере сорта.
Сигурно је да је препорука да се виноградари определе за новостворене, резистентне сорте, код којих ће имати значајно мању употребу пестицида, али им се не може саветовати да засаде 20 хектара таквих сорти, јер оне тек треба да нађу свој простор на тржишту. Порука јесте да виноградари и винари обрате пажњу на агроеколошке услове приликом одабира сорти, да би добили вино какво желе. Мотивисаност произвођача у овој бранши врло је битна, али се не сме занемарити ни тражња тржишта на које вино, на крају, и пласирају.
По мишљењу нашег саговорника, Србија је била и јесте значајан произвођач садног материјала, али пред виноградарима је обично дилема да ли да узму домаћи садни материјал који је значајно јефтинији, или да се определе за онај из увоза. Пракса је показала, каже он, примере и доброг и лошег с обе стране. Његов савет јесте да одаберу поузданог произвођача без обзира на то одакле он био, и да, уколико су у могућности, контролишу саму производњу садног материјала
Повратак грашца и италијанског ризлинга
Доц. др Драгослав Иванишевић каже да Србија не може да се похвали тиме да је сачувала старе сорте. Једини светао пример јесте прокупац, који је врло популаран и доста се сади на југу. Како каже, није препоручљив за Војводину јер је познија сорта и не даје тако добре резултате као на јужним подручјима. Прокупца је било и северније, али не нешто превише.
– Старих сорти има локално, али ниједна старија сорта се не гаји више од грашца или италијанског ризлинга, који је овде и локална и доста раширена сорта, а при том даје феноменалне резултате – напомиње Иванишевић. – Убеђен сам да ће се та сорта сигурно одржати на подручјима Војводине и Фрушке горе и у неком наредном периоду ће је виноградари много чешће садити него што су то радили пре петнаестак година. То је, по мом мишљењу, сорта број један за Фрушкогорје и Војводину од белих сорти.
