„Sveti Georgije ubiva aždahu“ pre deceniju i po za Dragana T. Zarića bio je nagoveštaj nove etape u životu i početna tačka s koje se ubrzo upustio u nešto što naziva svojom poslednjom životnom avanturom. Tada je ovaj magistar slikarstva, koji živi i radi u Kanadi, kupio bezmalo šest hektara zemlje između manastira Staro i Novo Hopovo, u potesu koji se u Irigu naziva Cigan, s akcentom na poslednjem slogu, i dve godine kasnije zasadio vinovu lozu – plemenit korov, kako je zove, od koje proizvodi vina, ali i armanjak, jedini na Fruškoj gori.
Piše: Zorica Milosavljević
Mnogo toga ovog vinogradara i vinara, vlasnika Vinarije „Vinograd Hopovo“ razlikuje od drugih vinskih poslenika. Možda čak i ljubav i posvećenost vinu, ali činjenica da živi hiljadama kilometara daleko od svojih vinograda s vinogradarskom kućicom koju je kupio zajedno sa zemljom, i da po pola godine provodi u Irigu, bdijući nad plodovima plemenite loze, a pola u Vankuveru, gde radi u filmskoj industriji, čini ga jedinstvenim ne samo na ovim, nego i na mnogo širim prostorima.
Rajska dolina – ljubav na prvi pogled
Kaže da je sve počelo te, 2007. kada je kao glavni koordinator slikara radio po pozivu na stvaranju filma „Sveti Georgije ubiva aždahu“, jednog od najskupljih filmskih ostvarenja do tada i našeg kandidata za Oskara 2009. godine. Jednog nedeljnog jutra Aleksandar Berček ga je doveo do Rajske doline, kako je Dositej Obradović opisao taj potes u kom se nalaze sada njegovi vinogradi i, kako se to kaže, dogodila se ljubav na prvi pogled. Odmah se u njemu pojavila želja da kupi to parče zemlje i iste godine je to i ostvario. A onda je 2009. posadio probrane, reći će, najbolje sorte koje se na svetu mogu kupiti i dan-danas: pino noar (najsuperiorniji klonovi 777 i 828), merlo (klonovi 181, 343 i 347), kaberne sovinjon (169, 191 i 337) i sorte koje su u Gaskonji dozvoljene za proizvodnju armanjaka – fol blanš, inji blan ili uni blan, kolombar, klaret de gaskonj. S nešto malo, kako veli, s oko osamsto čokota muskat frontinjana, kao i izvesnu količinu kaberne frana, počastio je irišku zemlju tada.
– Na Đurđevdan sam zasadio i, evo, tamburam još uvek – kaže Dragan, koga prvi put sretoh u njegovom do savršenstva održavanom vinogradu pre jedanaest godina, na početku vinogradarske karijere. – Moja poslednja avantura još uvek traje. Ništa se nije promenilo protokom vremena. Jedino sam imao problema s trgovcima vina. Svi bi hteli leba preko pogače. Ali, dobro je, ne žalim se. Sada imam samostalno registrovanu vinariju „Vingrad Hopovo“. Registrovao sam i destileriju pod istim imenom. Da prodaja ide malo bolje, ne bih se vraćao u Kanadu. Proizvodim nekoliko vina: roze se zove „Prvi poljubac“, belo vino nosi ime po mojoj krsnoj slavi „Joakim i Ana“, merlo sam nazvao „Jutro“, pino noar „Podne“, „Noć svetog Trifuna“ je kaberne sovinjon, a pravim i bermet. Armanjak sam nazvao „Teodor“, po mom ocu.
Armanjak, inače, smatraju prestižnim pićem i simbolom istančanog ukusa. O tome kako se našao u paleti Zarićevih produkta od vinove loze, postoji zanimljiva priča.
Vina kao radovi velikih umetnika
– Jedne godine, pre no što ću zasaditi vinograd, kupim ženi za rođendan posebnu bocu armanjaka, iz 1960. godine, kada mi je ona rođena, i to za cenu od 300 dolara. Međutim, probam ga ja i dopadne mi se. Popijem ga, ali tri dana posle kaže žena meni: „Sram te bilo, Dragane, meni si poklon kupio, a sâm si ga popio“. Setio sam se toga i te svoje sebičnosti kada sam kupio zemlju. Na jednoj padini redovi su pozicionirani istok-zapad i odlučim da se iskupim, i tu zasadim sorte za proizvodnju armanjaka – objašnjava razloge za proizvodnju tog aristokratskog pića, čiji ukus iz prve boce koju je probao još uvek pamti.
Njegov armanjak probali su ove godine i državnici baklkanskih zemalja na Prvom međunarodnom sajmu vina „Vinska vizija otvorenog Balkana“ u Beogradu. Na to piće izuzetno je ponosan, ali ništa manje ni na vina. Dodaje da su naša vina iz godine u godinu sve bolja.
– Samo je pitanje da li proizvodiš vina za brzu upotrebu, da li se ulaguješ kupcu, ili proizvodiš vina kao što to ja radim – za dugo odležavanje kojima treba i nekoliko sati da se dekantiraju – napominje.
Za njega i njegovo vinsko stvaralaštvo novinar i odličan poznavalac vinskog sveta Petar Samardžija nedavno je napisao: „Nisam nikada video nijednu njegovu sliku, ali njegov rad s lozom pratim od kraja prve decenije ovog veka i usuđujem se da kažem da je on pravi umetnik. Iz svake berbe, bez obzira na to kakvu nam je priroda dala, izvlači maksimum, ne dozvoljava da mu išta od grožđa pobegne. Njegova vina prepoznatljiva su i bez etikete, kao i radovi velikih umetnika koji se ne moraju potpisivati: lični stil ih čini poznatim i neponovljivim. U Zarićevom slučaju radi se o sretnom spoju bosanske mudrosti i svetske učenosti.“
Nije potrebno pitati, samo pogled dovoljan je da se zaključi da je svoj slikarski dar upotrebio za dizajniranje etiketa. Kaže da mu je slikarstvo od velike pomoći i u proizvodnji vina, u koju je ušao, ali u amaterskom smislu, u Kanadi. Na predlog kućepazitelja, izvesnog Markovića koji je znao da dođe u Zarićev atelje u Vankuveru, na čašicu razgovora, a potom i vina koje je sâm donosio, Dragan je 2005. počeo da od kupljenog grožđa u garažnim uslovima proizvodi božansko piće.
– Do te godine o vinu nisam puno razmišljao. Međutim, kada sam ušao u sve to, trebalo je puno učenja, čitanja, studiranja… Imam dve knjige koje sam nekoliko puta pročitao i prava je šteta što nisu prevedene na srpski jezik. Moja Biblija je „Enologija i mikrobiologija“ Paskala Ribero – Gajona – dodaje.
U daleku zemlju Kanadu otišao je devedesetih sa suprugom Dženitom i sinom Vladimirom, ne od dragosti, što bi naš narod rekao. Ratne (ne)prilike nagnale su ga na toj korak, pa se iz Bijeljine, uz pomoć prijatelja Davida Albaharija, odselio u Kanadu. Tamo je ubrzo postao član Unije filmskih radnika i počeo da radi kao scenski umetnik, učestvujući u nastanku na desetine svetskih filmova. Završio je Likovnu akademiju u Beogradu, a potom i postdiplomske studije u klasi Radenka Miščevića. Odbio je mesto asistenta na Akademiji i vratio se u Bijeljinu, odakle je i došao u glavni grad Srbije na školovanje. Pre iseljenja u Kanadu, u Bijeljini je bio jedan od osnivača i direktora galerije „Milenko Atanacković“. Na pitanje da li se pokajao što se otisnuo u vinsku avanturu koja je, bez dileme, specifičnija i zahtevnija od onih koju žive drugi vinogradari, bez razmišljanja kratko odgovara: „Nikad“.
Neobičan ritam života
Od sadnje vinograda život Dragana Zarića ima neobičan ritam. Otprilike prvu polovinu godine provodi u Vankuveru, a od avgusta, mada je ove godine došao u julu, pa sve dok slatke grozdove ne pretvori u vino, u Irigu. Dok je u Kanadi onlajn obrađuje vinograd. Lokalni radnici po njegovim uputstvima i u kontaktu preko telefona obavljaju sve radnje u vinogradu, dok se on ne pojavi. Kada je u Kanadi, radi kao scenski umetnik, a kad nema posla, u svom ateljeu slika.
