Ово некада изузетно цењено баштенско и резано цвеће данас је права реткост у нашим вртовима.
Ракетићи из Станчића код Чачка имају шебој у дворишту неколико деценија. Сваког пролећа поносно га износе на трем. Он заузврат прави ружичасту „баријеру“ и дивно мирише.
Зацело сте читали или чули чувену песму још чувенијег Јове Јовановића Змаја „Код овако дивне ноћи“ у којој је он, између осталог, записао и стих: “Сад се моје шебој цвеће по прозору размеће”. Зашто је баш шебој надахнуо нашег песника да га помене? Када прочитате причу о овом цвећу знаћете зашто су стихови навирали у ноћи која је мирисала на шебој.
Шебој је једна од најстаријих гајених врста цвећа које потиче из старе Грчке. Биљка, која нежним и истовремено рустичним изгледом и опојним мирисом заслужује нову популарност. Некада је била изузетно цењена као резано цвеће, данас је права реткост у баштама, а поједине примерке ове раритетне цветнице пронашли смо у Станчићима код Чачка. Њу годинама са највећом пажњом гаји породица Ракетић, која ју је добила у наслеђе. Но, пре тога – мало о историји.
Назив шебој у српском језику потиче од турске речи şеббоy, а изворно из персијског језика назив је настао из шеббуy, сложенице која у преводу значи шеб- ноћ и ббуy- мирис. Верује се да су га стари Грци хибридно одгајили, јер не може да се пронађе самоникло у природи. Гајио се због лепоте цветова, али и због лековитих својстава. Нежан мирис цвета био је употребљаван за парфеме.
Латинско име шебоја је Cheiranthus и потиче од грчких речи – цхеир, што значи рука, и антхос, што значи цвет. Енглези су му још 1569. године дали име wаллфлоwер. У преводу са енглеског језика шебој би значио „зидни цвет“. Тако га је бар назвао ондашњи хортикултуриста Џон Џерард. Он у својим списима објашњава да шебој расте на зидовима од цигле и камена, у ћошковима црквених дворишта и другим каменитим местима. При томе, Џерард алудира и на то да је биљка добила име због љубави према доброј дренажи и сунцу.
На то колико је шебој некада давно био популаран код нас, подсећају нас народне песме, предања, љубавна поезија. Колико се некада често помињао у стиховима, толико је данас редак у нашим баштама.
Ракетићи из Станчића код Чачка имају шебој у дворишту неколико деценија. Сваког пролећа поносно га износе на трем. Он заузврат прави ружичасту „баријеру“ и дивно мирише. Славица Ракетић је љубав према овом цвећу, а и сам шебој, наследила од своје свекрве Радмиле, која је пак то „наследство“ добила од своје мајке.
-Не знамо тачно одакле и када је семе први пут посејано, али код нас већ неколико деценија шебој у саксијама се занавља и опстаје. Заиста је јединственог мириса и за нас има посебно значење, јер ово цвеће је заправо успомена на жене из наше породице, које су се у скромним сеоским условима трудиле да украсе своја дворишта. Мислимо да је свекрва семе први пут донела од своје мајке, а она ко зна од кога и када је добила – каже Славица Ракетић.
Ретки су они који гаје шебој, а он је захвална биљка. Једном посејан, цвета више година и тек онда нестаје. Реч је о вишегодишњој биљци, која после друге године одрвени и најчешће се гаји као двогодишња. Најобилније цвета и има уједначен хабитус баш у другој години. Полугрмолика је и зељаста, при дну и полудрвенаста биљка.
У висину расте од 20 до 50 центиметара. Листови су му зелени, дугуљасти, а при врху шиљасти. Цветови шебоја имају четири латице. Пуни су или једноставни, густо скупљени у гроздасте цвасти при врху стабљике. Поједине сорте имају кадифасте мрље. Медоносна је врста и зато га пчеле обожавају. Цвета од почетка априла па све до краја јуна. А боје шебоја су разноврсне – црвена, ружичаста, наранџаста, жута, љубичаста. Мирис цветова је пријатан и нежан и шири се целим двориштем, поготову ноћу.
Шебој се у народу зове још и романија. Гаји се као украсна баштенска биљка, али може да се сади у жардињерама и саксијама. Патуљасти шебој је добар избор за сађење у камењаре и у баштенске леје у комбинацији са једногодишњим и двогодишњим цвећем. Више сорте шебоја су погодне за сађење у групама.
Размножава се искључиво семеном. У једном граму има око 600 семенки и оне задржавају клијавост од три до четири године. Плод шебоја је дугачка љуска, у којој је семе пљоснатог и бубрежастог облика, па ако у некој комшијској башти приметите шебој, замолите их за семе. Сетва почиње у мају и траје до јула у отвореним лејама. У августу расад се расађује или пикира на растојању од 10 центиметара, а у септембру и октобру биљке се саде на стално место на размаку од 20 до 30 центиметара или у саксије. Прво цветање може да се очекује већ следећег марта.
Уколико желимо да биљка цвета током лета па све док снег не завеје, шебој треба посејати у рано пролеће. Тада се цветање може очекивати већ у јуну, а цветови ће остати на биљци и током зиме. Да би се продужио период цветања, након прецветавање цветове треба одсећи да би се онемогућило формирање семена. Иако се сам расејава, није на одмет сачувати нешто семена уколико биљка пропадне током зиме.
Успева добро на свим положајима, али му највише одговарају сунчана места и богато суглинасто или песковито земљиште. Отпоран је на ниске температуре, али би га при екстремно јаким мразевима ваљало заштитити. Иако га ретко виђамо у двориштима, можда има наде за њега, јер је 2001. године у Новом Саду увршћен у цвеће које краси јавне површине.
У античко доба, каже Википедија, гајио се због употребе у народној медицини, јер поседује антиреуматска, спазмолитичка, кардиотонична и диуретичка својства. Највише се гајио и онда и сада због етарских уља (0,06%) која се користе за прављење парфема. Данас су опречна мишљења да ли је лековит за организам или не, али је за душу и очи више него благотворан.
Ето, тако тече прича о шебоју на овим просторима, што у баштама, што у стиховима. Још један чувени песник је у љубавној песми „Моја комшиница“ стихом исказао поштовање према овом цвећу и несвесно нама данас посведочио колико је он био незаобилазан у баштама. Алекса Шантић је овако писао у песму у којој у Мостару пати за лепом Маром:
“Од јутра до мрака с прозора је гледим,
па уздишем тако, чезнем и блиједим,
а мајчино благо послује и ради,
у широку софу жути шебој сади,
до шебоја ђурђиц и каранфил мио,
уз црвени каранфил феслиђен се свио,
па кад вјетар духне кроз мурвине гране,
Мариним цвијећем миришу све стране.”
Б.Н.
Добро јутро број 570 – Октобар 2019.
