Тиквице су топлољубиво поврће и сеју се тек када се земљиште загреје на петнаестак Целзијусових степени. За ово поврће најбоље је одабрати парцеле на којима су пре тога гајени грашак, боранија, соја или неке друге легуминозе.
Ако после сетве окиша и на површини земље се ухвати покорица, ваља је одмах разбити дрљачом с кратким зупцима, ребрастим ваљком или благом вештачком кишом, да би нежна клица што пре изашла напоље.
Када биљке развију два-три права листа, ваља окопати или већу површину први пут искултивирати. Култивира се у три-четири наврата, све док се међуредни простор не попуни, а радни захват култивартора се сваком новом операцијом смањује. После првог култивирања, без обзира на површину, простор око биљака ваља окопати и усев проредити. У свакој кућици остављају се обично две биљке.
Тиквице се прихрањују непосредно пре или током самог култивирања, односно пре наводњавања, да би се ђубриво унело у земљиште, растворило и постало приступачно биљкама. Наводњава се браздама, вештачком кишом и системом кап по кап, који је и најбољи. Тиквице нападају исте болести и штеточине као и краставце, па се штите истовремено када и то поврће.
Сорте тиквица које формирају дугачку врежу имају потребу за још једном, специфичном агротехничком мером – причвршћивањем вреже. Због опасности да ће мало јачи ветар замрсити или покидати вреже, оне се, када порасту осамдесетак центиметара, правилно распореде по површини и на двадесет центиметара од врха причврсте за земљу. То се ради тако што се набаце две-три мотике земље, те благо сабије. Из нодуса (коленца) ће избити адвентивни корени који ће причврстити вреже.
Р.Д.Ј.
