Када се укрсте хибрид пшенице (triticum) и ражи (secale) добија се ситнозрна житарица – тритикале која обједињује позитивна својства једног и другог жита. Вишедеценијско гајење тритикалеа, мада је створена знатно раније, потврђује да ова биљка има генетички потенцијал родности као пшеница и биолошку чврстину ражи. Новостворена врста најбоље успева у условима у којима се гаје и њени родитељи. Начин коришћења зависи од особина сорте, односно, ком је родитељу сличнија. Поједини стручњаци истичу да се сорте крупног и уједначеног зрна, које су по хемијском саставу ближе пшеници, користе у исхрани људи – и као конвенционална и органска храна. За разлику од претходних, сорте које стварају велику биомасу служе за припрему волуминозне сточне хране, док су сорте крупног зрна, с повећаним садржајем укупних протеина у односу на скроб, корисне за припрему концентроване хране за живину и стоку. Цела биљка погодна је за производњу биогорива и за те сврхе доста се користи у свету.
Производи од тритикалеа користе се у припремању хране за доручак или ужину, на пример пахуљица, крекера, житних штанглица и слично. У односу на друга хлебна жита, нутриционисти тврде да прехрамбени производи од зрна или брашна тритикалеа повећавају ефикасност варења хране и убрзавају метаболизам усвајања хранљивих материја. Са становишта општег здравственог стања организма, сматра се да прехрамбени производи који садрже тритикале позитивно утичу на рад срца, подстичући циркулацију у крвним судовима, затим помажу у контроли и спречавају појаву дијабетеса, повољно делују на кожу, спречавају астму и јачају кости.
Захваљујући високом садржају влакана, и до 50 процената вишем него у пшеници или ражи, тритикале утиче на боље избалансиран ниво шећера у крви, спречавајући повећање количине глукозе. Поред тога, повећан садржај мангана у зрну је значајан, јер је овај елемент функционални део разних ензиматских процеса глуконеогенезе, тако да организам шећере боље сагорева и добија више енергије него да их апсорбује у крвотоку. Како се у зрну тритикалеа налази већа количина алфаамилазе, оно постаје све више интересантно за производњу слада у индустрији пива. Иако су, према неким мишљењима губици слада већи него код јечма, добије се више екстракта слада захваљујући повећаном интензитету алфа и бета-амилазе.
Р.Д.Ј.
