Паприка је у Србији један од најлепших дарова лета. Њени сочни, слатки, понекад и љути плодови, незаобилазни су састојак наше националне кухиње. Лети се једе свежа, као салата, или печена и пржена, скупља се за зимску туршију или већ култни ајвар. Док се мерка за зимницу, лети се прави пуњена на различите начине и с различитим састојцима, похује се или је састојак мусаке. И сатараша! Паприка је неисцрпни извор кулинарске инспирације и гастрономског уживања, баш као и називи који су јој додељивани.
Старе локалне сорте паприке још увек се гаје у повртарским регионима Србије, а нарочито у Банату, Бачкој, Подрињу, Посавини, Поморављу, Неготинској крајини, алексиначком крају и целој јужној и централној Србији, углавном поред Мораве. Често се у њиховом имену крију и локације на којима је настала. Тако знамо за сомборку или вараждинску белу, али постоји и мало позната белопаланачка вртка, пуздерка, венчара, нишка шипка, моравка, жирина, рутевка, стрижанка, македонка…
Ове старе и ретке сорте карактеристичне су за одређене локације. Неке од њих настале су спонтаним укрштањем, неке су донете из суседних земаља. Заједничко им је да су им засади ретки и углавном опстају захваљујући труду и вољи појединаца.
У част паприке организују се мало позната локална славља, па тако у Рутевцу, надомак Алексинца, с јесени почиње славље две локалне врсте – жирине и рутевке. Жирина је добила име по извесном одгајивачу Жири, а зна да донесе плод и до 300 грама. Дани паприке одржавају се и у Кули, средином августа, а у септембру у Заблаћу код Чачка су „Плодови западног Поморавља“.
Поморавска куртовка
За поморавску куртовку кажу да је одлична сорта. Припада групи старијег типа, која је настала 60-их година прошлог века природним укрштањем. Овај податак је неслужбен, јер многи произвођачи и хобисти тврде да су о настанку сорте чули само у разговору с мештанима села из околине Крушевца и Параћина, где се она и данас најчешће гаји. Отуда јој и придев – поморавска.
Половином деведесетих година прошлог века ова сорта почела је да се сади на њивама са „слоновим увом“ и другим куртовским сортама, те је тако временом изгубила чистоћу. Међутим, још увек постоје ретка домаћинства која деценијама гаје поморавску куртовку и, захваљујући њима, она опстаје. Позитивна страна ових малих „кластера“ произвођача који не одустају од локалних сорти је у томе што сваке године могу без проблема да остављају семе за наредну годину. Семе ове сорте не може се наћи у пољопривредним апотекама, већ искључиво куповином или разменом с произвођачима који не одустају од старих и аутохтоних сорти.
Поморавска куртовка, за разлику од слоновог ува, има знатно више суве материје. Због тога је одлична ајварка. Уз добро ђубрење и заливање даје сјајан принос. На једном струку расте од 4 до 5 крупних паприка, а принос по струку је до 1,5 килограма. По ару може да донесе и до 450 килограма. Од старијих сорти на овим просторима реч је о најроднијој.
Врапчанка
Домаћице се куну да је врапчанка боља за ајвар и од поморавске куртовке. Некада је ова сорта господарила њивама поред Мораве, али су је потиснуле хибридне. Ретке леје ове паприке, која је после Другог светског рата стигла на њиве, гаје још само заљубљеници у старе сорте. Кажу да је врапчанка у околину Параћина и Ћуприје стигла преко Бугарске. Прича се да је семе донео извесни Бугарин пре око 70 година и поклонио је двојици домаћина. Један је био из села Врапчане, а други из села Стриже. Тако је иста сорта добила и два назива по локалитетима – врапчакна и стрижанка. Многи су је звали и бугарка.
Ова сорта паприке има месо средње дебљине и веома је слатка. Кора се лако љушти и лако се пече, те је због тога домаћице обожавају. Није крупна попут новијих сорти ајварки, али се квалитет не доводи у питање, а има и добре приносе.
Македонка
Македонку ћете препознати по овалном изгледу, а још обитава у околини Крушевца. Као и код осталих старих и локалних сорти, задржала се тек код појединаца који их пажљиво гаје и чувају. Претпоставља се да је назив добила због тога што су некада Македонци долазили на крушевачку пијацу и продавали је. Неко је од ње оставио семе и тако се завртела прича о македонки. Иако није крупна као остале ајварке, одлична је за припрему ове врсте зимнице. Плодови имају мање воде и више суве материје. Лака је за љуштење. Плодови су тешки и меснати. У полузрелом стању одлична је за туршију.
Бананица
О наранџастој паприци која подсећа на мале банане мало тога се зна. Чак ни то како се некад звала, те је данас због облика малобројни произвођачи једноставно зову бананица. Произвођачи тврде да је у питању аутохтона сорта која се данас задржала углавном у централном делу Србије, само код појединаца и веома ретко се може наћи на пијачним тезгама. Слатка, веома укусна и има посебну арому. Одлична је за туршију, белолучење и пржење. Одликује је висок принос и захвална је за узгој.
Мелез ајварка
Ова сорта паприке има крупан плод и одличне приносе. Није хибридна, те од ње можете оставити семе за наредну сезону. Ради се о сорти која је настала вишегодишњим спонтаним укрштањем, између поморавске куртовке, слоновог ува и љубиног длана у околини Крушевца. Није настала у институтима, ни захваљујући научним радовима, већ у баштама појединаца који су допустили природно укрштање, те је због тога и добила назив – мелез. Сласна је, а плод има добру масу. Уз добро ђубрење и заливање принос може да буде и до 1,5 килограм по струку.
Вртка из Беле Паланке
Стара сорта паприке, назване вртка, гаји се још само у околини Беле Паланке. Последњих година је њена производња обновљена, а локална самоуправа донела је одлуку да сваки ар посађене ове аутохтоне сорте паприке субвенционише с по 3.000 динара. Породица Стојић из села Црвена река, вртку гаји деценијама и сваке године одвајају семе за наредну сезону да би очували најпознатију паприку тог краја.
Вртка није захтевна када је реч о земљишту, ђубрењу и заштити. Отпорна је на пламењачу и друге болести, те хемијска заштита није потребна. Белопаланчани кажу да онај ко једном проба вртку, више не жели да једе друге паприке. Најбоља је сорта паприка за низање, одлична је за пуњење и припрему ајвара.
Венчарка
У околини Сврљига гаји се и паприка венчарка, аутохтона сорта која у селу Плижине даје одличне приносе. Гаји се на традиционални начин, те се може рећи да је као створена за органски узгој. Венчарка није тако популарна као локошничка паприка, чији нас низови сваке јесени очаравају, или вртка која се гаји у околини Беле Паланке, али подједнако има своје чари због аутохтоности.
Калифорнијско чудо
Одомаћена сортна популација паприке, пореклом из Америке, најомиљенија у органским био баштама. Има велику биолошку, нутритивну, агрономску и економску вредност. Код бабуре је облик плода призматичан и може бити са 1, 2, 3 или 4 врха. Однос висине према пречнику (коефицијент) плода може бити од 2:1 до 3:1. Стабло је високо око 50 цм. Дужина вегетације од ницања до технолошке зрелости 130 до 132, а до физиолошке 150 до 152 дана. Плод висећи, призматичан са 3 до 4 коморе, перикарп 6 до 8 мм, масе 120 г, у технолошкој зрелости тамнозелен, а у физиолошкој црвен. Погодна за индустријску прераду и замрзавање.
Шорокшари
Одомаћена мађарска сорта. Стабло јој је високо 40 до 50 цм. Дужина вегетације од ницања до технолошке зрелости 125 до 130, а до физиолошке 145 до 150 дана. Плод штрчећи, призматичан, са 3 до 4 коморе, перикарп 6 до 7 мм, масе 90 до 100 г, у технолошкој зрелости млечнобео, а у физиолошкој црвен. Намењен свежој потрошњи и индустријској преради.
Калинкова
Одомаћена домаћа сорта у типу полубабуре. Средњестасна сорта, до технолошке зрелости 125 до 130, а до физиолошке 140 до 145 дана. Плодови штрчећи, призматичног облика, мало ужи према врху, с 3 или 4 руба, у технолошкој зрелости су светлозелени, а у физиолошкој црвени.
Златна медаља
Бугарска рана сорта, одомаћена у Србији. Дужина вегетације од ницања до технолошке зрелости 116 до 118, а до физиолошке 138 до 140 дана. Стабло висине око 45цм. Плод висећи, двострано спљоштен, дужине 15 до 16цм, перикарп дебљине око 5 мм, масе 70 до 80 г, у технолошкој зрелости светлозелен, а у физиолошкој црвен. Користи се у свежем стању, а и за индустријску прераду.
Лесковачка туршијара
Биљка висока око 60цм, граната и родна. Плодови претежно сабљасти, спљоштени, дужине око 20цм, умерено љути, у технолошкој зрелости светлозелени до жућкасте боје, а у физиолошкој црвени. Погодни за свежу потрошњу и туршију.
Б. Ненковић и проф. др В. Пешић
Добро јутро број 581 – Септембар 2020.
