Насловна ТЕМЕ ВОЋЕ Šljiva naše istorije i tradicije i šljiva naše budućnosti

Šljiva naše istorije i tradicije i šljiva naše budućnosti

НАЦИОНАЛНО ВОЋЕ СРБИЈЕ

4169
Foto: Adobe Stock

Još su je Stari Sloveni gajili u postojbini, izvoz suve šljive u Kaliforniju Srbiju 1892. godine spasava ekonomske krize, a mnoge porodice bogatstvo i moć stekle su upravo zahvaljujući proizvodnji i izvozu šljive i proizvoda od šljive.

Danas je pitanje očuvanja genetičkih resursa posebno aktuelno, jer su, tokom razvoja biljne proizvodnje i modernizacije poljoprivrede, mnoge lokalne populacije svedene na mali broj biotipova, a sorte ogromne genetičke i oplemenjivačke vrednosti nestale su zauvek, bez ikakve mogućnosti da se ožive. 

Za novi zamah proizvodnje našeg nacionalnog voća potrebne su opsežne pripreme, kaže naš vrsni stručnjak prof. dr Zoran Keserović, koji preporučuje pre svega Šumadijski, Južnomoravski ili Zapadnomoravski region,  jer šljiva zasađena u ravnici  nikada ne može biti tako kvalitetna kao ona na većoj nadmorskoj visini.

Šljiva je u Srbiji odvajkada bila nacionalno voće, za nju se vezuju i srpska istorija, i mnogi običaji i verovanja. O njoj su pevane pesme, poput one o Srbiji među šljivama Oskara Daviča, ispod nje su se polagale zakletve, ona se kitila slamom za Božić da godina bude rodna, njenom rakijom lečili su se bolesni, nazdravljalo se životu i kućnom svecu  i oplakivala se smrt voljenih.

U čemu je tajna ovog voća, zašto smo toliko voleli šljivu i da li možemo da joj, u novim uslovima, vratimo stari sjaj? Šljiva se među voćkama po proizvodnji nalazi na četvrtom mestu u svetu, posle jabuke, kruške i breskve. Ona je naše nacionalno voće jer su je još stari Sloveni gajili u postojbini, a mnoge porodice bogatstvo i moć stekle su upravo zahvaljujući proizvodnji i izvozu proizvoda od šljive. I Miloš Obrenović ju je izvozio u Evropu, obezbeđujući tako prihod, i za oružje kojim je uspeo da oslobodi Srbiju od vekovnog turskog ropstva, ali i za stvaranje sopstvene dinastije.

Danas je pitanje očuvanja genetičkih resursa posebno aktuelno, jer su, tokom razvoja biljne proizvodnje i modernizacije poljoprivrede, mnoge lokalne populacije nestale ili su svedene na mali broj biotipova. Sorte sa svojstvima od ogromne genetičke i oplemenjivačke vrednosti nestale su zauvek, bez ikakve mogućnosti za povraćaj. Od posebnog su značaja autohtone sorte šljiva koje su dobro prilagođene lokalnim agroekološkim uslovima, kao što su crvena ranka, belošljiva, fruškogorska bela, trnošljiva, metlaš, turgulja.

Navodnjavanje, tresač, kasne sorte

Kad pogledamo gde je šljivarstvo u Srbiji, mi nismo napredovali, mi smo nazadovali, kao u malinarstvu – ocenjuje prof. Keserović. – Nemamo sigurno ni 0,2 posto u sistemu navodnjavanja. A nema intenzivne proizvodnje bez navodnjavanja. Imamo šansu kod sorti koje sazrevaju kasno, to su sorte koje sazrevaju recimo u septembru, kao što je, na primer, prezenta. Ona sazreva negde 18. septembra, i može se  čuvati u hladnjači čak do početka oktobra, tada nema šljive na svetskom tržištu i ona može da postigne veliku cenu u izvozu. Problem je i to što je berba jako skupa. Oni koji imaju samohodne tresače za jedan dan mogu da uberu plod sa 700 stabala. Troškovi berbe putem tresača su tri do pet dinara, a kod ručne berbe oni idu od 12 do 15 dinara. Savet je da se proizvođači šljive udružuju, da nabave tresač i zajedno ga koriste, jer će tako smanjiti troškove proizvodnje.

Kako je francuska rakija preuzela primat

– U istoriji Srbije šljiva je igrala veoma važnu ulogu – kaže profesor dr Zoran Keserović sa Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i jedan od naših najvećih i svetski priznatih stručnjaka u ovoj oblasti. – Godine 1867. izvezeno je oko 4.000 tona suvih šljiva i zarađeno oko 84.000 dukata. Godine 1892, zahvaljujući izvozu suve šljive za Kaliforniju, Srbija se spasava ekonomske krize i tadašnja vlada donosi zakon o razvoju poljoprivrede, obraćajući posebnu pažnju na voćarstvo. Zato je 1926. u našem izvozu bilo 26.000 tona sveže i 46.000 tona suve šljive. Ova voćna vrsta je najzastupljenija u Srbiji, iako njena proizvodnja beleži stalni pad. Nekada je činila 70 odsto ukupne proizvodnje voća, a sada je zastupljena sa nešto više od 50 posto, sa oko 550.000 tona godišnje.

Nekadašnja Jugoslavija je u jednom periodu bila najveći proizvođač šljiva u svetu. Danas šljiva u Srbiji nema više privredni značaj koji je nekad imala, iako je i dalje naša najrasprostranjenija i najvažnija voćka, ocenjuje naš sagovornik i dodaje:

– Kako je propadalo srpsko selo, tako je polako odumiralo i gajenje tradicionalne šljive požegače, koja se u Vojvodini zove mađarka, ili u Hrvatskoj bistrica, ili ćustendilska šljiva. Ulaskom stenlija, američke sorte koja je preko juga ušla na naše područje, stanje se potpuno promenilo. Sorta stenli je, za razliku od požegače, tolerantna na šarku. To znači da ima šarku na listovima, ali nema na plodovima. Ali, ona je tu šarku prenela na požegaču, potiskujući tako požegaču koja je bila jedna od najpoznatijih sorti šljiva za sušenje u svetu, pored francuske sorte aženka. Nova sorta, čačanska rodna, trebalo je da zameni požegaču, ali je i ona osetljiva na šarku.

Tako je sada vodeća sorta za sušenje stenli. Kada se proizvodi na većim nadmorskim visinama, recimo u okolini Blaca, Brusa, Osečine, Užica, nakupi malo više šećera i nije loša za preradu, ali nikada se ne može porediti sa požegačom. Naša požegača, pored toga što je dobra za sušenje, dobra je i za pekmez, kompote, za proizvodnju rakije. Dok smo je imali i pravili od nje rakiju, osvajali smo evropska priznanja za kvalitet. Kada je nestala, Francuzi su sa svojom mirabelom preuzeli primat, tako da je šteta zbog nestajanja požegače višestruka.

Foto: Adobe Stock

Poražavajuće mali izvoz suve šljive

Za prvih 10 meseci 2018. izvezli smo 18.000 tona sveže šljive i zaradili sedam miliona dolara. Takođe, naši proizvođači izvezli su 2.516 tona suve šljive i zaradili  4,8 miliona evra, pokazuju izveštaji Republičkog zavoda za statistiku.

  • Podaci o izvozu 2.500 tona suve šljive su poražavajući. Ekonomisti bi trebalo da objasne razloge pada ovog izvoza. Sveža ide bolje, ali i to ukazuje da nismo dovoljno uradili na uvođenju novih sorti za preradu. Za novi zamah proizvodnje našeg nacionalnog voća potrebne su opsežne pripreme – kaže dr Keserović, koji je nedavno boravio u Maroku, gde na padinama planine Atlas savetima pomaže razvoj plantaže jabuka u, za nas surovim uslovima. – Ali, uz dobru pripremu i stručne savete, sve se može postići.

Za podizanje zasada vrlo je važan agroekološki faktor. Šljiva, zasađena u ravnici, nikada ne može biti tako kvalitetna kao ona na većoj nadmorskoj visini, kaže dr Keserović i savetuje:

– Preporučujemo da to bude pre svega Šumadijski, Južnomoravski ili Zapadnomoravski region. Kada je u pitanju izbor zemljišta, i gajnjače i smonice su izuzetno dobre. Prvo mora da se uradi analiza zemljišta, na osnovu koje se radi preporuka za agromeliorativno đubrenje. Sledi podrivanje na 50 do 70 cm, pa kasnije oranje, ili rigolovanje na 50 do 70 cm. Posle toga se određuje pravac redova, sistem za navodnjavanje i onda se radi sadnja. Poželjno je da se, pored sadnica bez prevremenih grančica koje su do sada korišćene, koriste i one sa prevremenim grančicama, kao kod jabuke, jer onda će taj period mladalačke nerodnosti biti puno kraći i one će ranije ulaziti u period pune rodnosti.

Značaj dobrog izbora vrste, sorte podloge…

Pre nego što krene u podizanje zasada, dobro je da se konsultuju s ljudima iz stručnih službi ili sa fakulteta, poručuje dr Keserović, dodajući da se ljudi, kad se odluče za proizvodnju šljiva, skoro uvek oslanjaju na struku, svesni toga da greške koje u startu naprave kasnije teško mogu da isprave. Razlika u zaradi može da vam zavisi od vrste i sorte koju gajite, a profit može da bude i dvostruko viši ako ste pogodili sortu.

– Važan je i izbor samih podloga, pojašnjava naš cenjeni sagovornik. – Kad su u pitanju rane sorte šljiva, to je čačanska rana , čačanska lepotica koja stiže u trećoj dekadi jula i koja je izuzetno dobra, čačanska najbolja, a od sorti koje sazrevaju u avgustu to je čačanska rodna i sorta stenli, mada se polako uvodi i glosa di felisio. Postoji nemačka sorta top tejst, koja je izuzetno rodna i sazreva sredinom avgusta, a od kasnijih sorti dobra je prezenta, koja dospeva oko 18. septembra. Naravno, treba voditi računa i o položaju zemljišta. Ako je okrenuto jugu, bolje je izabrati ranije sorte jer će ranije stići. Ako birate kasnije sorte, bolje je da se izaberu severne ekspozicije jer će kasnije stići od proseka i tako ćete postizati višu cenu. Vrsta šljive zavisi od namene: da li je za svežu potrošnju ili za sušenje ili preradu. Što se podloga tiče, moramo sa podloga džanarike da prelazimo na vegetativne podloge. Jedna od podloga koja može da bude rešenje je podloga vavit koja se dosta koristi u Nemačkoj.

Povratak autohtonim sortama trend je u poljoprivredi za mnoge vrste. Veliko je pitanje kako se u taj trend uklapa naša šljiva, ima li prostora za uspešan razvoj i dobre prinose.

Subvencije za intenzivnu proizvodnju

Pored udruživanja, država poslednjih godina izdvaja dosta novca za subvencije, a naš sagovornik kaže da se one mogu pravilno iskoristiti.

-Postoje podsticaji za sadni materijal, za prerađivačke kapacitete, ono što je dobro od ovih 154 zadruge koje su dobile u Srbiji sredstva za formiranje i investiranje, negde 44 su voćarske zadruge koje se pretežno bave proizvodnjom, ali i preradom, za proizvodnju alkohola, sokova, sušenje, i to je značajan pomak u oporavku. Sve je više proizvođača koji prelaze na proizvodnju poluproizvoda i proizvoda. Naročito je popularan pekmez. Pokrajinski sekretarijat u Vojvodini, reecimo, daje subvencije za ogradu i za navodnjavanje, za protivgradne mreže. A sve to je neophodno ako želite da se bavite intenzivnom proizvodnjom. Ako idete sa gustim sklopom, recimo 4X2m – to je 1.200 biljaka, onda sigurno treba to raditi s protivgradnom mrežom, jer dovoljno je da dva-tri puta udari grad i ušteda je ogromna.

Gde smo napravili grešku i kako je ispraviti

  • Propadanje šljive traje jako dugo, čak od Kongresa u Čačku 1988. godine kad sam rekao da nećemo imati bolje šljive za preradu od požegače, a moje mišljenje tada je podelilo struku – seća profesor Keserović i dodaje da Srbija praktično, kad je šljiva u pitanju, nema brend. – Danas čak ni na pijaci ne možete da nađete sušenu šljivu požegaču, a do pre dve godine imali ste posebno sušenu šljivu od požegače, a posebno stenli i požegača je uvek bila skuplja. Sad je nemate na pijaci, ne možete da je nađete, a to je sorta koja je bila jedna od najboljih za preradu.

A, da bi se šljiva uzgajala, potrebna je intenzivna proizvodnja, koje u Srbiji, kad je šljiva u pitanju – skoro da i nema. Gde smo napravili grešku i kako je ispraviti?

            -Istina je da polako raste izvoz sveže šljive, ali, trebalo je da uradimo klonsku selekciju požegače, kao i da intenziviramo njenu proizvodnju – kategoričan je dr Keserović. – Kod šljive imamo šansu uvođenjem novih sorti, novih podloga. Sve preko 99 posto je podloga džanarika, međutim, u Nemačkoj vodeća podloga je vavik. Ona se tamo proizvodi u sistemu 4x2m. Ovde imamo ogled gde  smo u 2019. imali kod čačanske rodne prinos 60 tona po hektaru. Neka je prosek 40 do 45 tona, to je daleko veći prinos nego onaj koji postižemo na džanarici. Krupnoća plodova je negde oko 30 do 32 grama. Nikada nismo kalemili požegaču na vegetativne podloge koje su kržljave, kakva je VVA1, toriner, da bi se mogla gajiti u gustom snopu i u sistemu navodnjavanja jer, pored toga što je osetljiva na šarku, ima prilično sitne plodove – 18 do 19 g, ali  bi u uslovima kalemljenja na vegetativne podloge i u uslovima navodnjavanja, mogla da ima od 25 do 26 g, što je jako dobro za sušenje.

Monilija, osa i – stenica

Što se tiče zaštite, šljiva nije teška. Kod nje je najčešći problem monilija, gde se može zaštititi jednim prskanjem, najviše dva, i šljivina osa u precvetavanju. To su dva kritična momenta. Šljiva je dosta otporna na prouzrokovače bolesti i na štetočine – kaže dr Keserović – međutim, ono što predstavlja veliki problem, ne samo za šljivu već i za ostale voćne vrste, jeste pojava mramoraste stenice. Samo Italija prošle godine imala je štetu od 600 miliona evra u proizvodnji voća. To je nova stenica, ja sam je prvi put video u zasadima leske pre dve godine, pojavila se i kod nas, jedan proizvođač je zbog nje izgubio 24 tone lešnika. Treba ljude upozoriti na tu opasnost. Stenice su postale vrlo ozbiljan problem, napadaju ne samo lešnik, nego i krušku i šljivu.

„Hoću da vratim požegaču!“

Pitamo može li se danas šljiva gajiti na ekološkim principima, bez hemikalija, ili postoji neko drugo rešenje, poput novih sorti?

– Kad popričate s nekim stručnjakom u Srbiji, skoro obavezno ćete čuti “požegača je dobra, ali komplikovana”. Ne, nije ona komplikovana, nego nismo radili dovoljno na njoj da stvorimo brend, kao što su to u Italiji uradili sa prosekom – kaže Keserović. – Ja sam prikupio dva klona koji su okalemljeni, tu su u Institutu, oni su sad četvrtoj godini. Hoću da vratim požegaču, i mislim da ima priču i budućnost, da od nje stvorimo brend. Jer, ne možete da proizvedete najbolju šljivovicu od stenlija. Možete od crvene ranke ili požegače. Ona je vrhunskog kvaliteta, jedina joj je mana krupnoća i osetljivost na šarku, ali ovi klonovi koje smo izdvojili na Rimskim šančevima nemaju šarku na vegetativnim podlogama.

Kad je u pitanju organska proizvodnja, dr Keserović smatra da treba krenuti krupnim koracima, ali:

– Mislim da prvo moramo da pređemo na integralnu proizvodnju. Ona se lako može organizovati kod šljive jer nije tako osetljiva na bolesti i štetočine, a najveći problem pričinjava spora registracija preparata za organsku zaštitu, pogotovu od insekata. Predlagao sam Ministarstvu da prihvate listu Evropske unije, kao što smo liberalizovali listu kod uvođenja novih sorti, međutim, Uprava za zaštitu bilja nije prihvatila predlog.

Uvozom kvalitetnijih i rodnih sorti, uvezeni su i mnogi prouzrokovači bolesti i razne štetočine. Nove sorte za uspešno gajenje zahtevaju primenu tehnologije koja postaje sve skuplja. U interesu voćarske nauke i prakse u budućnosti bi trebalo da se otpočne sa sistematskim radom na proučavanju divljih vrsta voćaka, uz obavezno formiranje kolekcije, kako bi se sačuvao veoma važan genetički materijal. U narednom periodu trebalo bi, postepeno, na okućnicama, ekonomskim i školskim dvorištima vraćati autohtone i odomaćene sorte radi zaštite životne sredine i očuvanja ekološke ravnoteže.

I. Radoičić

Dobro jutro broj 579 – Jul 2020.