Насловна ТЕМЕ ВОЋЕ Шљива наше историје и традиције и шљива наше будућности

Шљива наше историје и традиције и шљива наше будућности

НАЦИОНАЛНО ВОЋЕ СРБИЈЕ

2970
Foto: Adobe Stock

Још су је Стари Словени гајили у постојбини, извоз суве шљиве у Калифорнију Србију 1892. године спасава економске кризе, а многе породице богатство и моћ стекле су управо захваљујући производњи и извозу шљиве и производа од шљиве.

Данас је питање очувања генетичких ресурса посебно актуелно, јер су, током развоја биљне производње и модернизације пољопривреде, многе локалне популације сведене на мали број биотипова, а сорте огромне генетичке и оплемењивачке вредности нестале су заувек, без икакве могућности да се оживе. 

За нови замах производње нашег националног воћа потребне су опсежне припреме, каже наш врсни стручњак проф. др Зоран Кесеровић, који препоручује пре свега Шумадијски, Јужноморавски или Западноморавски регион,  јер шљива засађена у равници  никада не може бити тако квалитетна као она на већој надморској висини.

Шљива је у Србији одвајкада била национално воће, за њу се везују и српска историја, и многи обичаји и веровања. О њој су певане песме, попут оне о Србији међу шљивама Оскара Давича, испод ње су се полагале заклетве, она се китила сламом за Божић да година буде родна, њеном ракијом лечили су се болесни, наздрављало се животу и кућном свецу  и оплакивала се смрт вољених.

У чему је тајна овог воћа, зашто смо толико волели шљиву и да ли можемо да јој, у новим условима, вратимо стари сјај? Шљива се међу воћкама по производњи налази на четвртом месту у свету, после јабуке, крушке и брескве. Она је наше национално воће јер су је још стари Словени гајили у постојбини, а многе породице богатство и моћ стекле су управо захваљујући производњи и извозу производа од шљиве. И Милош Обреновић ју је извозио у Европу, обезбеђујући тако приход, и за оружје којим је успео да ослободи Србију од вековног турског ропства, али и за стварање сопствене династије.

Данас је питање очувања генетичких ресурса посебно актуелно, јер су, током развоја биљне производње и модернизације пољопривреде, многе локалне популације нестале или су сведене на мали број биотипова. Сорте са својствима од огромне генетичке и оплемењивачке вредности нестале су заувек, без икакве могућности за повраћај. Од посебног су значаја аутохтоне сорте шљива које су добро прилагођене локалним агроеколошким условима, као што су црвена ранка, белошљива, фрушкогорска бела, трношљива, метлаш, тургуља.

Наводњавање, тресач, касне сорте

Кад погледамо где је шљиварство у Србији, ми нисмо напредовали, ми смо назадовали, као у малинарству – оцењује проф. Кесеровић. – Немамо сигурно ни 0,2 посто у систему наводњавања. А нема интензивне производње без наводњавања. Имамо шансу код сорти које сазревају касно, то су сорте које сазревају рецимо у септембру, као што је, на пример, презента. Она сазрева негде 18. септембра, и може се  чувати у хладњачи чак до почетка октобра, тада нема шљиве на светском тржишту и она може да постигне велику цену у извозу. Проблем је и то што је берба јако скупа. Они који имају самоходне тресаче за један дан могу да уберу плод са 700 стабала. Трошкови бербе путем тресача су три до пет динара, а код ручне бербе они иду од 12 до 15 динара. Савет је да се произвођачи шљиве удружују, да набаве тресач и заједно га користе, јер ће тако смањити трошкове производње.

Како је француска ракија преузела примат

– У историји Србије шљива је играла веома важну улогу – каже професор др Зоран Кесеровић са Пољопривредног факултета Универзитета у Новом Саду и један од наших највећих и светски признатих стручњака у овој области. – Године 1867. извезено је око 4.000 тона сувих шљива и зарађено око 84.000 дуката. Године 1892, захваљујући извозу суве шљиве за Калифорнију, Србија се спасава економске кризе и тадашња влада доноси закон о развоју пољопривреде, обраћајући посебну пажњу на воћарство. Зато је 1926. у нашем извозу било 26.000 тона свеже и 46.000 тона суве шљиве. Ова воћна врста је најзаступљенија у Србији, иако њена производња бележи стални пад. Некада је чинила 70 одсто укупне производње воћа, а сада је заступљена са нешто више од 50 посто, са око 550.000 тона годишње.

Некадашња Југославија је у једном периоду била највећи произвођач шљива у свету. Данас шљива у Србији нема више привредни значај који је некад имала, иако је и даље наша најраспрострањенија и најважнија воћка, оцењује наш саговорник и додаје:

– Како је пропадало српско село, тако је полако одумирало и гајење традиционалне шљиве пожегаче, која се у Војводини зове мађарка, или у Хрватској бистрица, или ћустендилска шљива. Уласком стенлија, америчке сорте која је преко југа ушла на наше подручје, стање се потпуно променило. Сорта стенли је, за разлику од пожегаче, толерантна на шарку. То значи да има шарку на листовима, али нема на плодовима. Али, она је ту шарку пренела на пожегачу, потискујући тако пожегачу која је била једна од најпознатијих сорти шљива за сушење у свету, поред француске сорте аженка. Нова сорта, чачанска родна, требало је да замени пожегачу, али је и она осетљива на шарку.

Тако је сада водећа сорта за сушење стенли. Када се производи на већим надморским висинама, рецимо у околини Блаца, Бруса, Осечине, Ужица, накупи мало више шећера и није лоша за прераду, али никада се не може поредити са пожегачом. Наша пожегача, поред тога што је добра за сушење, добра је и за пекмез, компоте, за производњу ракије. Док смо је имали и правили од ње ракију, освајали смо европска признања за квалитет. Када је нестала, Французи су са својом мирабелом преузели примат, тако да је штета због нестајања пожегаче вишеструка.

Foto: Adobe Stock

Поражавајуће мали извоз суве шљиве

За првих 10 месеци 2018. извезли смо 18.000 тона свеже шљиве и зарадили седам милиона долара. Такође, наши произвођачи извезли су 2.516 тона суве шљиве и зарадили  4,8 милиона евра, показују извештаји Републичког завода за статистику.

  • Подаци о извозу 2.500 тона суве шљиве су поражавајући. Економисти би требало да објасне разлоге пада овог извоза. Свежа иде боље, али и то указује да нисмо довољно урадили на увођењу нових сорти за прераду. За нови замах производње нашег националног воћа потребне су опсежне припреме – каже др Кесеровић, који је недавно боравио у Мароку, где на падинама планине Атлас саветима помаже развој плантаже јабука у, за нас суровим условима. – Али, уз добру припрему и стручне савете, све се може постићи.

За подизање засада врло је важан агроеколошки фактор. Шљива, засађена у равници, никада не може бити тако квалитетна као она на већој надморској висини, каже др Кесеровић и саветује:

– Препоручујемо да то буде пре свега Шумадијски, Јужноморавски или Западноморавски регион. Када је у питању избор земљишта, и гајњаче и смонице су изузетно добре. Прво мора да се уради анализа земљишта, на основу које се ради препорука за агромелиоративно ђубрење. Следи подривање на 50 до 70 цм, па касније орање, или риголовање на 50 до 70 цм. После тога се одређује правац редова, систем за наводњавање и онда се ради садња. Пожељно је да се, поред садница без превремених гранчица које су до сада коришћене, користе и оне са превременим гранчицама, као код јабуке, јер онда ће тај период младалачке неродности бити пуно краћи и оне ће раније улазити у период пуне родности.

Значај доброг избора врсте, сорте подлоге…

Пре него што крене у подизање засада, добро је да се консултују с људима из стручних служби или са факултета, поручује др Кесеровић, додајући да се људи, кад се одлуче за производњу шљива, скоро увек ослањају на струку, свесни тога да грешке које у старту направе касније тешко могу да исправе. Разлика у заради може да вам зависи од врсте и сорте коју гајите, а профит може да буде и двоструко виши ако сте погодили сорту.

– Важан је и избор самих подлога, појашњава наш цењени саговорник. – Кад су у питању ране сорте шљива, то је чачанска рана , чачанска лепотица која стиже у трећој декади јула и која је изузетно добра, чачанска најбоља, а од сорти које сазревају у августу то је чачанска родна и сорта стенли, мада се полако уводи и глоса ди фелисио. Постоји немачка сорта топ тејст, која је изузетно родна и сазрева средином августа, а од каснијих сорти добра је презента, која доспева око 18. септембра. Наравно, треба водити рачуна и о положају земљишта. Ако је окренуто југу, боље је изабрати раније сорте јер ће раније стићи. Ако бирате касније сорте, боље је да се изаберу северне експозиције јер ће касније стићи од просека и тако ћете постизати вишу цену. Врста шљиве зависи од намене: да ли је за свежу потрошњу или за сушење или прераду. Што се подлога тиче, морамо са подлога џанарике да прелазимо на вегетативне подлоге. Једна од подлога која може да буде решење је подлога вавит која се доста користи у Немачкој.

Повратак аутохтоним сортама тренд је у пољопривреди за многе врсте. Велико је питање како се у тај тренд уклапа наша шљива, има ли простора за успешан развој и добре приносе.

Субвенције за интензивну производњу

Поред удруживања, држава последњих година издваја доста новца за субвенције, а наш саговорник каже да се оне могу правилно искористити.

-Постоје подстицаји за садни материјал, за прерађивачке капацитете, оно што је добро од ових 154 задруге које су добиле у Србији средства за формирање и инвестирање, негде 44 су воћарске задруге које се претежно баве производњом, али и прерадом, за производњу алкохола, сокова, сушење, и то је значајан помак у опоравку. Све је више произвођача који прелазе на производњу полупроизвода и производа. Нарочито је популаран пекмез. Покрајински секретаријат у Војводини, реецимо, даје субвенције за ограду и за наводњавање, за противградне мреже. А све то је неопходно ако желите да се бавите интензивном производњом. Ако идете са густим склопом, рецимо 4X2м – то је 1.200 биљака, онда сигурно треба то радити с противградном мрежом, јер довољно је да два-три пута удари град и уштеда је огромна.

Где смо направили грешку и како је исправити

  • Пропадање шљиве траје јако дуго, чак од Конгреса у Чачку 1988. године кад сам рекао да нећемо имати боље шљиве за прераду од пожегаче, а моје мишљење тада је поделило струку – сећа професор Кесеровић и додаје да Србија практично, кад је шљива у питању, нема бренд. – Данас чак ни на пијаци не можете да нађете сушену шљиву пожегачу, а до пре две године имали сте посебно сушену шљиву од пожегаче, а посебно стенли и пожегача је увек била скупља. Сад је немате на пијаци, не можете да је нађете, а то је сорта која је била једна од најбољих за прераду.

А, да би се шљива узгајала, потребна је интензивна производња, које у Србији, кад је шљива у питању – скоро да и нема. Где смо направили грешку и како је исправити?

            -Истина је да полако расте извоз свеже шљиве, али, требало је да урадимо клонску селекцију пожегаче, као и да интензивирамо њену производњу – категоричан је др Кесеровић. – Код шљиве имамо шансу увођењем нових сорти, нових подлога. Све преко 99 посто је подлога џанарика, међутим, у Немачкој водећа подлога је вавик. Она се тамо производи у систему 4×2м. Овде имамо оглед где  смо у 2019. имали код чачанске родне принос 60 тона по хектару. Нека је просек 40 до 45 тона, то је далеко већи принос него онај који постижемо на џанарици. Крупноћа плодова је негде око 30 до 32 грама. Никада нисмо калемили пожегачу на вегетативне подлоге које су кржљаве, каква је ВВА1, торинер, да би се могла гајити у густом снопу и у систему наводњавања јер, поред тога што је осетљива на шарку, има прилично ситне плодове – 18 до 19 г, али  би у условима калемљења на вегетативне подлоге и у условима наводњавања, могла да има од 25 до 26 г, што је јако добро за сушење.

Монилија, оса и – стеница

Што се тиче заштите, шљива није тешка. Код ње је најчешћи проблем монилија, где се може заштитити једним прскањем, највише два, и шљивина оса у прецветавању. То су два критична момента. Шљива је доста отпорна на проузроковаче болести и на штеточине – каже др Кесеровић – међутим, оно што представља велики проблем, не само за шљиву већ и за остале воћне врсте, јесте појава мраморасте стенице. Само Италија прошле године имала је штету од 600 милиона евра у производњи воћа. То је нова стеница, ја сам је први пут видео у засадима леске пре две године, појавила се и код нас, један произвођач је због ње изгубио 24 тоне лешника. Треба људе упозорити на ту опасност. Стенице су постале врло озбиљан проблем, нападају не само лешник, него и крушку и шљиву.

„Хоћу да вратим пожегачу!“

Питамо може ли се данас шљива гајити на еколошким принципима, без хемикалија, или постоји неко друго решење, попут нових сорти?

– Кад попричате с неким стручњаком у Србији, скоро обавезно ћете чути “пожегача је добра, али компликована”. Не, није она компликована, него нисмо радили довољно на њој да створимо бренд, као што су то у Италији урадили са просеком – каже Кесеровић. – Ја сам прикупио два клона који су окалемљени, ту су у Институту, они су сад четвртој години. Хоћу да вратим пожегачу, и мислим да има причу и будућност, да од ње створимо бренд. Јер, не можете да произведете најбољу шљивовицу од стенлија. Можете од црвене ранке или пожегаче. Она је врхунског квалитета, једина јој је мана крупноћа и осетљивост на шарку, али ови клонови које смо издвојили на Римским шанчевима немају шарку на вегетативним подлогама.

Кад је у питању органска производња, др Кесеровић сматра да треба кренути крупним корацима, али:

– Мислим да прво морамо да пређемо на интегралну производњу. Она се лако може организовати код шљиве јер није тако осетљива на болести и штеточине, а највећи проблем причињава спора регистрација препарата за органску заштиту, поготову од инсеката. Предлагао сам Министарству да прихвате листу Европске уније, као што смо либерализовали листу код увођења нових сорти, међутим, Управа за заштиту биља није прихватила предлог.

Увозом квалитетнијих и родних сорти, увезени су и многи проузроковачи болести и разне штеточине. Нове сорте за успешно гајење захтевају примену технологије која постаје све скупља. У интересу воћарске науке и праксе у будућности би требало да се отпочне са систематским радом на проучавању дивљих врста воћака, уз обавезно формирање колекције, како би се сачувао веома важан генетички материјал. У наредном периоду требало би, постепено, на окућницама, економским и школским двориштима враћати аутохтоне и одомаћене сорте ради заштите животне средине и очувања еколошке равнотеже.

И. Радоичић

Добро јутро број 579 – Јул 2020.