Зашто смо запоставили пожегачу – познату и као мађарка, босанка, бистрица, чокешинка, јесенка, герман пруне плава шљива, ћустендилска шљива, венгерка – сорту шљиве која је играла веома важну улогу у историји Србије и била значајан чинилац српске традиције, српске економије и српске промоције у свету? Ово питање за мене има све већи стручни и научни, економски па и демографски значај, везано је за моју професију и читав живот посвећен воћарству, а одувек наглашену емотивну димензију јер сам рођен и одрастао међу шљивама, пожегачама и међу људима у воћњацима и на њивама.
Сећам се свог детињства у родном месту Завлаци крај Крупња и сваке окућнице која је имала у својим баштама шљиву пожегачу, а у двориштима понеко стабло црвене ранке која је једна од најбољих шљива за ракију. У башти мог деде Марка и оца Живорада Кесеровића значајан извор прихода остваривао се од плодова пожегаче. Један део рода продавали смо за сушење, а остала, немала количина, преко 100 казана, ишла је у ракију. У близини родне куће на планини Влашић била је велика плантажа изданачке пожегаче на терасама и различитим надморским висинама, а берба је трајала и преко месец дана.
И Завлака, и Србија на шљиву мирисале
Цело село Завлака на шљиву је мирисало и било је у знаку шљиве. Закон о повраћају земљишта бившим власницма, који је брзоплето донет 1991. године, враћа земљиште бившим власницима који су претежно живели по градовима и, наравно, цео тај засад пропада. Некада лепо уређени сеоски пејзажи постају „тужаљке“, с обиљем отпада и шикарама. Од преко 35 домаћинстава сада је остало само неколико, али је нестајањем сеоских домаћинстава нестала и пожегача: као да је делила судбину пропадања српског села. Лепо је то осетио Добрица Ерић у песми о шљиви: “Шљива на прагу моје родне куће, на њој две тице – сутон и свануће. Шљива на брегу шљива у долини, шљивов цвет по целој мојој Отаџбини“. Ерић песму завршава стиховима: „Путниче, што идеш из даљине сиве, запамти ову пословицу просту – кућа пред којом не цветају шљиве, не нада се више ни сунцу, ни госту. У Србији, земљи воћњака и њива, све је више авлија и башта без шљива“.
Покојни професор Пауновић са Пољопривредног факултета, давних година ми је рекао: “Професоре Кесеровићу, откако смо изгубили пожегачу, ми и са ракијом губимо позицију на међународним дегустацијама. Сада нас туку Французи с ракијом од њихове мирабеле. Ако можете, вратите пожегачу и црвену ранку…”
До пре неколико година на новосадским пијацама могла се наћи сува шљива од пожегаче која је била далеко скупља од стенлеја. Сада је не могу пронаћи ни на једној пијаци. Остале су само песме и изреке: “Ко у шљивику траву коси, тај ракију проси”. Никола, један од мојих рођака у Завлаци, често је певао: – “Ракијо, рако ја те волим јако, а ти мене, рако, у јендек полако”, а свима је знана народна песма “Знаш ли, драги, ону шљиву ранку” која сведочи о значају шљиве у нашој традицији.
Рекордан извоз из 1927. године још није надмашен
Пожегача је играла важну улогу у економији Србије. У Кнежевини Србији 1867. године извезено је 4.000 тона сувих шљива и зарађено 84.000 дуката. Крајем 19. века Србија је ушла у велику економску кризу и спасила се захваљујући извозу суве шљиве за Калифорнију. Тадашња Влада увидела је колики је значај воћарства за државу и донела Закон о унапређењу пољопривреде, а посебно воћарства. Таква политика показала је резултете и, без обзира на Први и Други балакнски рат и Први светски рат, већ 1927. године Србија извози рекордних 24.000 тона суве шљиве. Тај рекорд никада после тога у историји Србије није достигнут, да би крајем крајем 20. века извоз суве шљиве пао на само око 1.000 тона. Рецимо да смо 2011. извезли око 2.265,7 тона, у вредности од 4.894.486 евра, а у 2019. око 3.652,8 тона у вредности од око 6,7 милиона долара. Дакле, данас знатно мање извозимо него што је извозила Кнежевина Србија.
Зато сам се поново заинтересовао, као професор, да у српске воћњаке вратим пожегачу. Од тога никада нисам одустајао, иако је већина стручне и научне јавности била убеђена да је сорта шљиве пожегача изгубљена. Још на конгресу воћара у Чачку 1988. године врхунски стручњаци говорили су да је с пожегачом завршено, јер је створена сорта шљиве чачанска родна која треба да је замени. И тада сам био мишљења да се то неће десити, али сам, на жалост, имао јако мало истомишљеника.
Међутим, ова година показала је колико вреди пожегача: сва је откупљена за прераду, а цена јој је достизала и 60 динара. Откупљивана је на терену Повлена, око Косјерића, у Подгорини и Рађевини, и нешто мање у Љубовији. Неко је схватио да може да направи бренд од шљивовице, ако је већ нисмо заштитили, већ су то урадили други. Захвалан сам људима који су препознали квалитет пожегаче која је прославила наше воћаре у светским размерама.
Дуго била у светском врху
Сматра се да пожегача потиче из Азије, тачније, из Мале Азије, Сирије, с Кавказа, из Персије, с подручја Каспијског језера, Туркменије. У Европу, најпре у Грчку, дошла је пре Нове ере. Распрострањена је у Румунији, Русији, Бугарској, Мађарској, Аустрији, Чешкој, Словачкој, Пољској, Немачкој, Швајцарској, северној Италији, Француској. Има је и у северној Америци, у САД. Према проф. Милованкићу, порекло је спорно, а вероватно је њено веће ширење по Европи везано за Мађарску. Неспорно је, међутим, да је пожегача била једна од водећих сорти шљиве у свету и била је код нас дуго водећа сорта шљиве. Била је највише заступљена на подручју Шапца и Ваљева. Некада је учествовала са 13,2 одсто у расадничарској производњи шљиве у Србији, а данас не можемо наћи ни једну једину садницу. У прилог залагању за њен повратак у наше расаднике и воћњаке, рећи ћу нешто више и о битним особинама ове изузетне сорте.
Добре особине пожегаче су рана и редовна родност, изузетан квалитет плодова за јело и све видове прераде, а мане су јој осетљивост на шарку, као и ситан плод. Сазрева у нашим шљиварским подручјима крајем августа и почетком септембра, а на већим надморским висинама зри до краја септембра. Изданачка пожегача је средње бујна, а окалемљена на џанарики је бујна. Корен изданачке пожегаче је плитак, дебло осетљивије на оштећења од мразева, нарочито на југозападној страни. Круна је густа, пирамидална до широко пирамидална. Одликује се великом носивошћу и гране се ретко ломе под теретом плода. Тачније, ломе се уколико има пуно грана које расту усправно, и то треба регулисати резидбом. Рамене гране су дуге и витке и добро су обрасле родним гранчицама, претежно мајским китицама и цветним гранчицама које се завршавају трнастим израштајима. Пожегача развија спонтано затворени тип круне, услед природно усправног раста скелетних грана, па су овакве круне недовољно осветљене, те им унутрашње обрастајуће дрво брзо одумире, а вегетација и род се премештају у врхове.
Под теретом лисне масе и рода, врхови скелетних грана се савијају, тиме се засењивање нижих делова круне још и појачава. Услед повијања, скелетне гране остају танке и мање су носивости, а на превојима појачано избијају водопије. Није редак случај да се овакве гране преоптерећених врхова под обилним родом и поломе. Најквалитетније родно дрво су кратке једногодишње гране, које су избиле на двогодишњем дрвету – мајске и цветне гранчице. Увек се мора оставити и довољан број једногодишњих младара на којима ће се образовати род за следећу годину. Зато је веома важно резидбом просветлити круну.
Цвета касно и експлозивно
Према професору Пауновићу, пожегача постиже добре резултате при калемљењу на џанарику, белошљиву и црни трн. Пожегача листа касно, средином априла. Осетљива је на проузроковаче пламењаче, рђе, рогача и шарке шљиве, као и на шљивину штитасту ваш, а мање страда од монилиозе и шљивине осе него друге сорте шљива.
Цвета касно и експлозивно. За неколико сати, у току топлих дана, средином априла, могу да се отворе сви цветови пожегаче. Зато је пожељно гајити је на различитим надморским висинама и експозицијама, да би се сачувала од позних пролећних мразева. Самооплодна је, па може да се гаји у чистим једносортним засадима, али крупније плодове развија ако има опрашиваче.
Пожегача се јако добро прилагодила различитим климатским и земљишним условима, али најбоље резултате постиже на гајњачама и лаким смоницама, на северним, североисточним и источним положајима у брдско-планинским регионима од 200 до 600 метра надморске висине.
Почиње да рађа у четвртој години после садње. У почетку резидба не би требало да буде оштра, јер продужава период младалачке неродности, али и касније, у пуној родности, резидба не би требало да буде јака јер то смањује родност, односно, нарушава се равнотежа између вегетативног пораста и родности. Међутим, не треба радити ни сувише благу резидбу, јер ако се она уопште не ради, плодови остају ситни, што је ионако њена велика мана. Резидба, дакле, треба да је умерена.
Интензивно се раде клонске селекције
Пожегача је јако осетљива на вирус шарке шљиве. Треба рећи да она није била толико осетљива док сорта стенлеј није ушла у Србију. Стенлеј је сорта толерантна на шарку, тачније, шарка се јавља на листовима, али не и на плодовима. Захваљујући резидби и вашима, вирус шарке је, захваљујући стенлеју, уништио засаде пожегаче у Србији. Требало би у наредном периоду урадити клонску селекцију пожегаче, створити предосновни или предбазни материјал, из кога би се подигли базни матичњаци за производњу сертификованог садног материјала и садњу урадити у рејонима где није откривена шарка или је мало заступљена.
Плод је ситан, од 17 до 19 грама, што је велики недостатак ове сорте. Овалног је облика или, како наводе неки аутори, овално јајаст, тамноплаве боје и прекривен обилним сивим привлачним пепељком. Плитка бразда пружа се по дужини плода. Покожица зрелог плода лако се одваја од меса. Мезокарп је сочан, јако топив, слатко накисео, одличног укуса, ћилибарне до наранџасте боје, ређе златножуте. Добро је за ову сорту што плод може дуго да се држи на грани и добро подноси транспорт. Плодови се чувају у обичном складишту од једне до две недеље, а у хладњачи се држи на +-1°Ц и релативној влажности око 90 процената од 3 до 7 недеља. Плодови се употребљавају за јело, прераду – компоти, џем, мармелада, сок, суве шљиве, пекмез, ракија итд – и у домаћинству за слатко, а посебан квалитет има слатко од сувих шљива с орасима.
На селекцији пожегаче интензивно се радило, поготову на клонској селекцији пожегаче, у Немачкој, Чешкој , Бугарској, Русији, Мађарској, Србији и Црној Гори. Хартман у Немачкој издвојио је из вегетативне популације пожегаче следеће позитивне селекције – Etsheid, Gunser, Meschenmoser, Schufer i Wolff. Сарадници за воћарство Института у Чачку из вегетативне популације пожегаче одабрали су селекцију пожегаче Б1-56 у Боричевцу код Ваљева са средње крупним плодовима до 24 грама. Проф. Шутић и проф. Пајкић с Пољопривредног факултета у Земуну открили су две селекције пожегаче – Рану малешевску која зри 10 дана пре, и Позну малешевску која зри 20 до 25 дана после обичне пожегаче. Професорка Капетановић са сарајевског факултета је са својим расадницима издвојила две селекције пожегаче под именима Корајка и Босанка.
На огледном пољу Пољопривредног факултета у Новом Саду на Римским шанчевима окалемио сам клон који ми је дао Драгојло Драгојловић из околине Ваљева на две подлоге – кржљаву Торинел и средње бујну Истхару. Воћке су посађене на растојању 4×1,20 и 4 x 1,50. Сада су у четвртој години и следеће године очекујемо пуну родност. Иако пожегача по правилу не даје добре резултате у условима Војводине – видећемо какви ће сада бити.
Шта треба да урадимо
Урадити клонску селекцију пожегаче,
Створити безвирусни предосновни садни материјал,
Испитати пожегачу на вегетативним подлогама, поготово на вавиту,
Подићи засаде пожегаче у рејонима где није евидентирана шарка или је има само у траговима,
Стандардизовати технологију прераде – производње ракије, сушене шљиве, пекмеза итд,
Министарства пољопривреде и науке треба финансијски да подрже пројекат да би се ове мере реализовале.
Цена подиже засаде
Ако цене остану високе, процена је Снежане Ранковић, воћари ће поново да саде пожегачу јер је ово поднебље идеално за њено узгајање
Читава Подгорина је по пожегачи била позната – каже Снежана. – Проблем је и у томе што јој је плод ситан и сада нема машина за његову обраду, све су предвиђене за прераду стенлеја. Пошто на европском тржишту, а ми смо пре свега извозници сировине, могу да прођу само шљиве упаковане у кесе од 10кг, препознатљива је само аженка и стенлеј. Чиле и Аргентина форсирају, наравно, заједно са САД, ту шљиву, за пожегачу мислим да ни свет одавно не зна. Јако је тешко доказати данас да у Србији постоји озбиљна производња суве шљиве у Европи, а камоли да постоји производња пожегаче. Та шљива остаје само за сада на домаћем тржишту и евентуално за неки будући бренд који свет може да прихвати као аутентични бренд из Србије.
Милош чека нову селекцију
Милош Колаковић, произвођач шљиве из Ваљевске Каменице, узда се у нову селекцију пожегаче, иако и стара данас заузима један хектар његових воћњака.
– Имам више врста шљива, тренутно бринем о чачанској родној, међутим, размишљам о новим засадима пожегаче, пошто сам сазнао да су на територији Ваљева пронашли клон имун на шарку. Пожегача није створена нити у лабораторији, нити у епрувети, већ је то дар природе. Шљиве пожегаче је било на десетине типова, није селекционисана као стенлеј или чачанска родна. Свако место имало је свој тип пожегаче и у оквиру тога више типова: неке су биле ране, неке позније, неке су биле цепаче, лако се вадила коштица, али су богато рађале. И домаћини су гледали који тип шљиве одговара њиховој земљи, мало су ђубрили око тог стабла, мало скраћивали гране, прекопавали само мало, и одмах добијали на стотине садница, правили засад од једног типа пожегаче – сећа се Колаковић славне историје српске шљиве која је нагло прекинута, јер је крајем прошлог века пожегача скоро уништена када је са стенлејком стигао и вирус шарка, на коју је пожегача изузетно осетљива.
Колаковић верује да је шарка нама убачена у време кад смо целом свету конкурисали шљивом. Колико је пожегача квалитетна говори и податак да се, кад умре, од њеног дрвета правила фрула која је такође прославила наш народ. Фрула се искључиво израђује од ове шљиве.
-Нема бољег пекмеза него од ње – додаје, – а најбољи угаљ је од корена пожегаче. Од стенлејке не може, неће да гори. Још нисам чуо да су домаћице тражиле да праве слатко од шљиве стенлеја. Искључиво траже пожегачу, а сад и чачанску родну, пошто јој је пожегача један од родитеља.Колаковић верује да је шарка нама убачена у време кад смо целом свету конкурисали шљивом. Колико је пожегача квалитетна говори и податак да се, кад умре, од њеног дрвета правила фрула која је такође прославила наш народ. Фрула се искључиво израђује од ове шљиве.
-Нема бољег пекмеза него од ње – додаје, – а најбољи угаљ је од корена пожегаче. Од стенлејке не може, неће да гори. Још нисам чуо да су домаћице тражиле да праве слатко од шљиве стенлеја. Искључиво траже пожегачу, а сад и чачанску родну, пошто јој је пожегача један од родитеља.
Снежана каже да је перспектива пожегаче могућа под именом „Здраво из Србије“. То је шљива којој практично не треба ништа од хемије и заштите, а ако из расадника крене пожегача отпорна на шарку, могућности за процват ове врсте су неслућених размера. Западна Србија је увек била позната по шљиви и производњи свиња, али нажалост, ниједно ни друго данас немамо, каже наша саговорница.
Пожегача би могла да доживи поновни процват јер је заиста вредна. Новац који су произвођачи добили од њене продаје ове године улио им је наду и вратио ентузијазам да поново засаде пожегачу јер, производња суве шљиве драстично опада.
Траже је и прерађивачи и потрошачи
Производња свеже пожегаче у читавој Србији је у опадању, а посебно у нашем крају где је она била и најзаступљенија – каже Снежана Ранковић из Осечине, предузетница и власница фирме Белфарма д.о.о, у оквиру које је „Кућа шљива“ и њен главни производ – сува шљива пожегача. – Та врста шљиве буквално изумире и опстала је само у појединим засадима који нису били под утицајем шарке, јер нису били у близини засада стенлеја који је и донео ту болест. Та шљива се одржала, а последњих неколико година има изузетно високу цену.
Ове године године се у зрелој фази откупљивала за 55 и 60 динара по килограму. За њу су заинтересовани прерађивачи алкохола и произвођачи пекмеза.
– Ја сам сушила пожегачу претходних година и убацила сам је у продавницу као ексклузиву: једини у Србији сада имамо суву пожегачу у малопродаји. Скоро смо имали испоруку за једну дестилерију која је инсистирала на томе да купи чак и нижу класу за производњу своје ексклузивне ракије заштићеног порекла. Пласман ове шљиве је углавном на локалу, а купују је људи који знају њену вредност. Не питају за цену, она је драстично скупља. Тако код нас у продавници килограм суве шљиве кошта 490 динара, што је минимум. Покушавамо да одржимо пожегачу, она има изузетан квалитет: малу коштицу, велику сласт и препознатљива је пре свега у крајевима који су је некад гајили. Она је била доведена до изумирања и сад се спрема за нови живот, захваљујући безвирусним садницама које се припремају на Пољопривредном факултету у Новом Саду.
