Кренули су са идејом да узгајају живину за своје потребе, да би имали здрава јаја и месо али су се „заљубили” у ова перната створења и за пар година постали признати узгајивачи расне живине.
Домаћа сомборска капорка, Аустралорп и још неке расе које нису уобичајене на нашем поднебљу, красе имање двоје младих људи у питомом лазаревачком селу Соколову. Живина им је велика страст. веле да нема зараде, само пуно посвећености. Колико су им посвећени види се по томе што су им кокошињци чисти, посути пиљевином, свака хранилица и појилица је на свом месту. Коке слободно током дана шетају по дворишту, а на починак одлазе у сув и заштићен простор.
„Када смо тражили живину коју ћемо одгајати потрудили смо се да избегнемо крш који се нуди по пијацама и огласима, да пронађемо озбиљне одгајиваче који имају квалитетну живину јер тако ово одгајање једино има смисла. Упоредо смо се трудили да читањем литературе и истраживањем стекнемо знање које ће нам помоћи у даљем одгоју. У почетку смо узели доста раса како бисмо одабрали оне коју су по нама најбоље“, каже Никола и додаје да је коцка пала на две расе комбинованих својстава; сомборска капорка и Аустралорп.
Капорка је домаћа раса створена почетком 20. века у Војводини. Настала је укрштањем домаће кокоши, француског худана и кокошке „Сулмталер“, док је Аустралорп настао у далекој Аутралији. Обе сорте одликује добра носивост јаја и укусно месо. Носе седам пута више јаја од домаћих кока без педигреа, у просеку по 250 јаја годишње и дупло су крупније.
„Пошто нам се одгајање живине толико допало касније смо набавили и неке расе које у Србији нико не одгаја. Из Бугарске смо донели струмску стандард коку, бреговску џинку и струмског бантама. Струмску и џинку и даље одгајамо. Из Европе смо донели Патуљастог родајланда, изузетно лепу и атрактивну врсту коју код нас исто нико нема, хвале се наши саговорници.
„До сада смо излагали сомборску капорку које је постигла јако добре резултате. Разлог зашто смо само њу излагали је тај што нас обавезе спречавају да и остале спремимо за изложбу. Код Аустралорпа смо, поред наше крвне линије коју одгајамо пар година, набавили по једну из Немачке и Румуније, како бисмо могли да поправљамо квалитет свог јата. Од самог почетка циљ је да квалитет, а не квантитет буде на првом месту и од тога не одустајемо. Задовољни смо оним што смо постигли до сада, али има простора да се напредује“, каже Никола који примећује да се појавио неки тренд да свако етикетира оно што има као неку расу „свака црна кокошка је Аустралорп, а свака са капом на глави је сомборска капорка”.
„Не може се имати нека раса живине, ако се не узме од одгајивача те расе који је озбиљан, годинама је одгаја и има жељени квалитет. Треба скренути пажњу онима који почињу са узгојем. Не може се купити пиле на пијаци, нити из огласа који су пуни „одгајивачница, живинастрава, живина ових и оних“, то су све маркетиншки трикови штанцера и препродаваца који нуде крш по нижој цени. Свако ко то узме само ће се разочарати. Сигуран сам да неће добити то што је желео. Ако жели неку расу мора пронаћи озбиљног одгајивача који годинама одгаја и од њега узети квалитетне јединке. Платиће скупље одрасле јединке или пилиће, али ће са том разликом у новцу која је јако мала уложити у јединке те расе које је желео са изгледом и карактеристикама те расе“, саветује Никола који се од узгоја живине није обогатио материјално, али су му донеле више од новца.
Пише: Далиборка Алихоџић
