Звучи апсурдно, али и поред обиља старих добрих сорти, данас трпезама у Србији господари пасуљ из увоза. Махунарке нам, поред домаћег блага, стижу из Кине, Азербејџана, Казахстана, Таџикистана…
Када кажемо старе сорте пасуља, прво помислимо на тетовац. Пасуљ данас многи разликују само по боји, али најчешће га у куповини називају бели, жути или шарени. Ипак, у свету ових махунарки на нашем поднебљу постоје прави бисери, углавном старих, заборављених сорти. Њихова судбина и опстанак зависе од хобиста и заљубљеника у старе аутохтоне сорте, који га сеју у ограниченим количинама, размењујући са другим посвећеницима драгоцено семе.
Када се каже златар или розан, ретко ко ће схватити да је реч о пасуљу, а још мање да је реч о аутохтоним српским сортама. Данас га гаје на нивоу случајности, односно ретки су они који у баштама имају старе и ретке сорте пасуља. Исту судбину доживљава и ђулан. Нешто боље је прошао аутохтони градиштанац, кога на пијацама још и има. Нажалост, и поред обиља наших старих добрих сорти, данас трпезама у Србији господари пасуљ из увоза. Махунарке нам, поред домаћег блага, стижу из Кине, Азербејџана, Казахстана, Таџикистана…
Розан
Данас је ова сорта готово непозната код нас. Ретко ко је чуо да постоји сорта пасуља под тим именом, а још су ређи они који га гаје. Име је добио по уједначеној пудер розе боји зрна. Розан даје издужени плод, изузетног сјаја. Некада се доста сејао у Војводини, а они који су га пробали, тврде да је на врху листе по укусу. На жалост, данас га сеју само хобисти. Осим што је изузетно укусан, овај пасуљ је као сорта врло отпоран и незахтеван. Реч је о ниској сорти, којој не треба притка и изузетно је родна.
Златар
Стара српска аутохтона сорта, која се некада сејала широм земље, данас је готово изумрла. Имају је тек ретки појединци. Ако имате среће, наћи ћете га код бака на селу, а препознаћете га по јединственој златно-окер боји. Претпоставља се да је у народу и добио име по јединственој нијанси, која подсећа на патинирано злато. Овај пасуљ расте ниско, сврставајући се међу такозване чучавце. Стиже рано за бербу и веома је родан. Зрно се у кувању не распада, већ остаје цело. Прати га глас да је веома пикантан, слатког укуса и да по квалитету одудара од многих сорти. Златар је отпоран на болести. Сеје се по 5 или 6 зрна у оџак. Тражи редовно заливање, а ако је суша, и ђубрење. Заузврат даје одличан принос.
Ђулан
Ђулан је такође стара српска сорта пасуља. Данас је скоро непозната и може се пронаћи у тек некој малој башти, која се још одржава у забаченим деловима земље. Ђулан даје ситно зрно беле боје, сребрнастог одсјаја. Изузетно је сластан и спада у једну од најукуснијих сорти пасуља. Сорта је ниска, сеје се крајем априла и почетком маја, а у кућице се стављају по 4 семенке.
Жути тетовац
Ова сорта пасуља има више назива. Препознају га и као кулаша или курузара. Реч је о старој сорти, која се некада највише гајила у Босни, а данас га спорадично има на простору Србије. О њему се зна да има одличан род и укус, али неки извори тврде да је најскупљи. Један килограм овог пасуља на пијаци, ако имате среће да га нађете, двоструко је скупљи од данас доступних сорти пасуља. Жути тетовац је висока сорта и најбоље је да се сеје уз кукуруз.
Градиштанац
Пасуљ који се укрчка очас посла, мек као душа. Тако углавном пасуљ градиштанац описују домаћице које га кувају. А његово име открива му порекло. Потиче из Великог Градишта, браничевског градића поред Дунава. Околна села имају пешчану земљу која одговара градиштанцу. Некада је био заштитни знак овог краја, а данас је готово истребљен. Откако се кукуруз не бере ручно већ машински, ова сорта скоро је напустила поља поред Дунава на којима је настао. Данас у Браничеву покушавају да му врате стару славу и популарност. За похвалу је што желе да га брендирају и понуде туристима. Замисао је да га нуде у малим јутеним паковањима као сувенир. Истовремено, подстичу одгајиваче да га сеју у својим баштама. Један од ретких који гаји градиштанац у овом крају, јесте свештених из села Десине. Он ову аутохтону сорту чува од заборава у својој органској башти.
У Србији сваке године организује се на десетине разноразних „пасуљијада“. Готово да нема града или краја у коме се бар једном годишње не потпале котлићи у којима се крчка једно најзаступљенијих јела. Освајају се златни и сребрни котлићи, награде и медаље, жири испроба на десетине тањира куваног пасуља. Али, ни на једној од ових такмичарских и гурманских светковина не помињу се наше старе сорте. А још мање се крчкају у котлићима и лонцима на домаћим шпоретима.
