Пише: Светлана Мујановић
У августу у баштама интензивно расту повртни плодови, али њихову сласт тада не цени само наше око: запажају их и паразити и штеточине. Због њих све биљке ваља чешће и пажљивије прегледати, да би се откриле негативне промене и летина на време заштитила. Подсећамо вас само на неке болести и штеточине које се у овом месецу пажљивим прегледом усева могу открити и правовремено сузбити, како бисмо сачували род.
Бактериозна пегавост листа паприке
Бактериозну пегавост листа паприке изазива бактерија Xanthomonas vesicatoriа. Спада у групу економски важних болести овог поврћа. Откривају је ситне тамнозелене пеге на листовима, које се у за њу повољним условима шире, тамне, да би на крају некротирале. На почетку оне су влажне, неправилног облика и могу се видети на доњој страни листа, да би касније биле оивичене хлоротичним ореолом који се боље види са горње стране листа. Такве пеге се спајају у веће некротичне површине неправилног облика, оивичене хлоротичним ореолом, и на крају такви листови отпадају. А без листова нема ни високог и квалитетног приноса.
Знаци болести се могу појавити већ у почетним фазама развоја, односно, у другој половини јуна и почетком јула, после кишног периода или наводњавања. Бактерије опстају на биљним остацима, на самониклим биљкама из рода Solanum и на ризомима неких гајених биљака, на семену које има најважнију улогу у ширењу болести. Из семена се бактерија преноси на расад, а с њега на биљке у пољу, где је с једне на другу преносе киша, ветар, вода за наводњавање. У пластеницима је за ширење бактерије одговоран човек, преноси је несвесно рукама, алатом… У условима веће влажности и температуре од око 25 степени Целзијусових, бактерија се брже размножава.
Проблема с овом болести биће мање ако се сеје дезинфиковано семе, бирају сорте толерантне на ову болест, поштује плодоред, води рачуна о хигијени, обавезно уклањају биљни остаци. Ако се у пољу створе услови који одговарају паразиту, с хемијском заштитом треба почети превентивно, пре појаве пега. Од препарата се могу применити они на бази бакар-хидроксида, какви су Fungohem SC, Everest у концентрацији 0,4-0,6% или Champ DP у дози 2 кг/ха.
Црна трулеж купусњача
При узгоју на отвореном пољу, купус нападају бројни паразити, изазивачи болести и штетни инсекти. Осим уобичајених, све чешће се појављују организми који се прилагођавају високим температурама и влажним условима. Последњих година, због повећања површина под купусњачама и изостанка превентивних мера, али и измењених временских услова, откривене су и неке, до сада ретке штетне бактерије. Једна од њих је Xanthomonas campestris, проузроковач црне трулежи – судовне бактериозе купусњача, једна од најзначајнијих и најдеструктивнијих болести свих врста купусњача. Болест погађа купусњаче у свим фазама развоја. Јак напад доводи до драстичног смањења приноса и тржишне вредности плодова, а може и да потпуно уништи усев.
Карактеристични симптоми су жуте пеге у облику латиничног слова В на ивицама листова и црна боја нерава. У почетку, пеге су жуте боје, касније се суше и постају мрке. Временом се шире дуж ивице листова, а после извесног времена цео лист пожути и вене. Бактерија се шири спроводним судовима, проузрокујући црну трулеж судовног система. Карактеристична је и појава светлосмеђих и жутих некротичних пега које се клинасто шире уз лисне нерве и црне пругасте трулежи нерава. Као последица заразе болесне купусњаче се слабије развијају, не формирају главицу, а често их насељавају секундарни паразити Erwinia carotovora и Pseudomonas marginalis, тако да брзо потпуно пропадају.
Примарне инфекције настају од зараженог семена, у којем се паразит и одржава. Довољан је мали број заражених семенки, да се инфекција рашири на велики број биљака још у расаду. Паразит се одржава и на остацима заражених биљака у земљишту (до три године) сродним коровским биљкама и самониклим купусњачама. За секундарне инфекције, а потом и ширење заразе, одговорне су капи кише, инсекти, ветар, па и човек, док ради око поврћа.
Као и већини бактерија, и овом патогену погодује топло и влажно време – температура од 25-30 степени Целзијуса, мада може да се развија и на нижим температурама. Инфекција се зауставља када она падне на испод 10 степени. Највећи ризик од инфекције је када су дани топли, а ноћи хладне. Ширење заразе не престаје ни у складишту, у којем се купусњаче краће или дуже чувају.
За успешну заштиту од ове бактерије важно је спровођење превентивних и директних мера. Сетва здравог семена, гајење отпорних сорти и хибрида, термотерапија – влажно третирање семена на 50 степени Целзијуса током 25 минута за семе купуса и 15 минута за остале купусњаче. Плодоред у трајању од најмање три – четири године је обавезан јер се патоген толико времена задржава у биљним остацима.
Ништа мање важна није ни хигијена поља – уклањање биљних остатака и корова, сузбијање штетних инсеката и пужева голаћа који су вектори паразита. Хемијске мере нису довољно ефикасне: препоручују се превентивна третирања препаратима на бази бакра и ђубрење калијумовим ђубривима.
Бела трулеж на парадајзу
Ову болест проузрокује гљива Sclerotinia sclerotiorum,полифагни патоген који је забележен на више од 400 биљних врста. На парадајзу се не јавља редовно и не убраја се међу најважније болести овог поврћа, али, када се усели у башту, тешко га је уништити, а брзо се преноси и на остало поврће.
Симптоми беле трулежи парадајза могу се јавити на корену, стабљици или плодовима. На корену се јавља ретко, заражен брзо одумире тако да и цела биљка увене, али он је извор заразе другог поврћа. Заражени корен је воденаст, труо и распада се, а на њему се развија густа бела мицелија, пуна склероција: црних телашаца у којима су споре, органи за ширење заразе. Ипак, бела трулеж на парадајзу најчешће се уочава на стабљици, обично у време цветања. Заражено ткиво је воденасто и тамније, убрзо некротира, због чега се део биљке изнад суши и одумире. Биљке могу преживети заразу ако гљива не окружи стабљику и не прекине транспорт воде, али на таквом парадајзу буде мало кржљавих плодова. Најбоље је болесне биљке одмах почупати и спалити да се зараза не прошири на здраве.
Бела трулеж је већа опасност за парадајз који се гаји у пластеницима, због густог склопа биљака и високе релативне влажности ваздуха. Ређи склоп и боље струјање ваздуха на отвореном пољу стварају услове који не пријају овом паразиту.
Уколико је неопходно, парадајз се од ове болести може заштитити и фунгицидима, а ефикасни су исти који се користе у заштити од сиве трулежи, и често се једним препаратом „покривају“ две болести. Најчешће се употребљавају фунгициди на бази активних материја ципродинил + флудиоксонил, ципродинил + тебуконазол, пираклостробин + боскалид, пириметанил азоксистробин + дифенконазол или тиофанат-метил.
