Приликом сакупљања гљива треба бити веома опрезан, јер – отровнице вребају. Почетници, али и искусни сакупљачи, јестиве могу заменити отровним, па чак и смртно отровним гљивама. А такве су пантеровка, зелена и бела пупавка. Од гљива и количине зависи и степен тровања. Код најотровније као што је зелена пупавка, од једног шеширића може доћи до озбиљног тровања, а ако се не препозна на време – и оног са смртним исходом.
Пантеровка (Amanita pantherina), позната и као пантерова мушица, веома је распрострањена печурка. Налази се у листопадним, углавном буковим шумама, ређе у четинарским, а веома ретко на ливадама током касног лета и у јесен. Препознаје се по шеширићу пречника до 12 центиметара који је у основи смеђ (као бела кафа) с маслинастим примесама. Код младих љива је полулоптаст, код саријих спљоштен и тањирасто удубљен, изрезаног руба. Кожица је влажна или лепљива и лако се гули. На њој се налазе беле или сиве пахуље, односно крпице, које киша може спрати, па кожица остане гола. Листићи су бели, а дршка ваљкаста, висока од 8 до 12 центиметара. Има танак прстен, валовит и испресавијан. Месо је бело, слаткастог укуса, и мирише на рен.
Симптоми тровања су халуцинације, затим кома, а понекад, ако се не затражи лекарска помоћ, завршава се смрћу.
Бела пупавка (Amanita verna) расте до јесени у многим шумама. Има бели округласти шеширић, који је у средини жућкаст, пречника три до десет центиметара, и изузетно је отровна. По влажном времену шеширић је лепљив. Има белу, баршунасту дршку, која је у почетку пуна, а касније, као и код зелене пупавке – шупља.
Бела пупавка изазива тровање познато као фалоидински синдром – први знаци тровања најчешће се јављају шест до осам сати после конзумирања, али и после 14 до 24 сата. Отровани непрекидно повраћа, има болове у стомаку и пролив. Затим се зноји, суше му се уста и веома је жедан, снижава му се крвни притисак и има грчеве у мишићима. Због тешког оштећења јетре које изазива бела пупавка долази до грознице без температуре и великог губитка течности. Следи престанак мокрења и несвестица, а на крају кома и смрт.
Зелена пупавка (Amanita phalloides), позната и као зелена мухара, или гомољевка, једна је од најотровнијих гљива. Обично се појављује почетком лета, а некада и раније. Препознаје се по маслинастозеленом шеширићу који је у средини смеђ, а пречник му је до дванаест центиметара. Влакна су му глатка, свиленкаста и без набора по ободу. Током кишних дана може бити лепљив. Бели листићи су мекани, збијени и често належу један уз други. Широки су, облих крајева и одвојени од дршке. Када је изразитија боја шеширића листићи су зеленкастопрозирни.
Дршка јој је бела и зеленкаста, према шеширићу мало сужена, у почетку пуна, а касније шупља. У доњем делу је задебљала (кртоласта). Налази се у „џепу“ овојнице, дубоко у старом лишћу земљишта на којем расте.
Месо је сочно, бело, неодређеног мириса. Код старијих примерака је отужнослаткасто и пријатног укуса, који може да завара неискусне, али и мање опрезне бераче.
Зелена пупавка садржи отрове из групе органских једињења циклопептида. Колико је отровна потврђује и податак да се више од 50 одсто свих тровања печуркама приписује баш њој.
Д. Радивојац
Добро јутро број 542 – Јун 2017.
