Од Вардара па до Триглава, у буквалном смислу, нема краја који не пече и не воли ракију. Меку, љуту, од шљиве, јабуке, крушке, кајсије, од свог могућег воћа од кога се може направити. Чим крене јесен и покажу се први знаци зиме, потпаљује се ватра, ложе казани, пече „мученица“. И у овој нашој Србији, у сто села, сто обичаја и сто и једна врста ракије. Неко травке ставља у препек, неко кад је већ готова, неко одваја коштицу, неком је укуснија с коштицом. Свако према свом укусу и рецепту одвајкада, али свака је добра и свака вреди.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
Зоран Новаковић из села Горња Трнава, у општини Топола с ракијом и казаном другује од малих ногу. Прво је гледао деду и оца како пеку, а затим је, кад је стасао, кренуо и он.
Коштица даје арому Зорановој шљивовици
– Активно сам у овом послу више од 25 година. Сво воће је из мојих воћњака на простору од пет и по хектара. На хектар и по је виноград, шљивик два и по хектара, дуња је на педесет ари, кајсија и крушка такође на по педесет ари. Шљиве имам више врста. Најзаступљеније су наша маџарка и ранка, после њих долази стенлеј у врло малим количинама, затим чачанска родна и лепотица. Имам и засад купина и ароније и од њих правим вино и сокове – прича Новаковић који је вишеструко награђиван за квалитет своје ракије.
Он пече ракије од шљиве, дуње, крушке, кајсије и од грожђа, и све су добиле награде за квалитет, што се тиче укуса и мириса. Каже да се најквалитетнија ракија прави од здравог, зрелог воћа, а треба да имаш и добре судове и добар казан. Кад се ракија испече, мора да има и добро одлежавање. Пита се зашто неко одваја коштицу од воћке, када она ракији даје арому.
– После завршеног врења одмах приступамо печењу, не одвајамо коштице од плода, све заједно иде. Коштица има специфичну миру и арому која даје печат ракији. Зато сам и шампион ракије у Србији, кошпа има свој учинак и многи греше што је одвајају од шљиве. Не разумем се у хемију, али видим да много боље стојим с ракијама него ови што ваде коштицу. Ракију печемо до 60 степени, што је 24 града, тако одлежава шест месеци у храстовим бурадима, па се тек после разблажује на одређену градажу, а посла око печења има целе зиме – каже овај произвођач.
Кајсија је била готова још у септембру, остале ракије пеку се лагано, током хладних дана, уз топле казане.
– Богами, целу зиму печемо ракију. Завршили смо неке врсте шљиве, лепотицу, па после маџарку, па на ред долази грожђе. Крушка виљамовка има своју сочност и ензиме од којих буде добра ракија. Ево, имам ракију 25 година стару, шљиву. Изгледа као виски – похвалио се Зоран Новаковић, док су његове колеге са Златибора углавном окренуте „здравим ракијама“.
