У доба највеће кризе, бар је тако називају, 1993. године, када смо пре подне имали милијарде а поподне били сиромаси, у средњој школи славили смо славу. Свети Сава, дошао је као неко психичко олакшање и пражњење тадашњим просветарима, намученим претходним штрајковима, хладним учионицама напрслих стакала кроз које је ветар шиштао претећи да ће их сасвим поломити. Више смо времена проводили тражећи „читаву“ учионицу него на настави, а и до школе смо једва долазили и из ње одлазили. Често, јер аутобуса није било и када би наишли били би крцати, пешке по зими и снегу, као некада наши родитељи што су причали, а ми им нисмо веровали. Били смо у сред Београда ђаци пешаци. И нама је као и професорима, тај дан био нешто посебно и незаборавно. Иако нерадан нас десетак, из сваког одељења, из обе смене, радо смо пристали да учествујемо у прослави, да дочекујемо званице, будемо гардеробери, усмеривачи, достављачи. Све са осмехом и радошћу, искреном.
Прво свештеник, ломљење колача у најужем кругу, директор и школски савет, а онда и сви остали. Редом су долазиле наставнице, теткице, педагог, особље практичне наставе, доносећи својим рукама умешене колаче, направљене пите, торте, а од чега и од којих пара нисмо ни смели да питамо. Наставници, као и у свакој домаћинској кући, били су задужени за пиће, оно што је могло да се набави у то време код препродаваца, за дебеле новце.
Затим су долазиле званице, бивши радници, колеге из других школа, доносећи дарове, како се ко снашао и шта је могао да купи.
У трену је зборница, само за ту прилику једном годишње распремљена, била крцата. Од дима јефтиних цигара једва се видело ко је ко. Ми смо повремено излетали из просторије на улазу у саму школу, чисто да извидимо ситуацију. Ко се како понаша, да ли су сви пристојни, да ли је неко попио мало више. Када се прослава већ захуктала позвали су и нас да им се придружимо, делили смо иће и пиће (оно што је нама било дозвољено), певали загрљени са онима са којима смо, иначе, током године ратовали. Тако загрљене затекла нас је граја из биолошког кабинета. Потрчали смо да не пропустимо догађај године: професорка историје, дрчна, ониска, по строгоћи позната женица такмичи се у броју урађених склекова са професором физичког, двадесетак година млађим од ње. Подељени у таборе, око њих навијају остали. Ми смо, благо речено, били шокирани.
– Ајмоооо, можеш ти то Мицика – ори се из грла колега. Она насмејана, ради десет, па двадесет, па креће и двадесетпети док ми не верујемо шта се дешава, јер са друге стране професор физичког једва стиже до петнаест, руке му дрхте, не жели да се преда али посустаје. Мица, устаје с пода победнички диже руке, навијачи је грле, љубе, као да смо присуствовали профи такмичењу, само што опкладе нису пале. Она, долази до нас, сва поносна, насмејана, никада је такву видели нисмо.
– А, шта кажеш мала, није Мица за бацање – више констатује него што пита, уносећи ми се у лице, још задихана и усплахирена, одушевљена својим успехом. И није била за бацање. Била нам је, и поред све строгоће и вечите јурњаве по ходницима и повлачења за уши због цигарета, омиљена професорка. И просто нам је било чудно, откуд толико снаге у тако малој жени. Њен млађи колега, постиђен излази из кабинета, пролази поред нас ни не погледавши нас у очи. Разумели смо га, није свејдно.
Утом два најгрлатија професора праксе, иначе увек добро расположена, што за шалу, што за песму иако су били скроз немузикални, кренуше у два гласа, један пева, један басира: „Ој Милице чобанице твоју слику увек носим, ако ниси испрошена ја сам дошо да те просим“. Ори кабинет од песме и смеха. Ми се лагано повукосмо, остависмо их да уживају у свом дану, да буду оно што су целе године потискивали; само људи са врлинама и манама, у нашим очима тако далеки.
Текст: Зорица Драгојевић
