Agaricus, или шампињони, како је одомаћено код нас, су род гљива у оквиру породице Agaricacea који је састављен од јестивих и отровних врста. Претпоставља се да овај род броји око 300 врста гљива, распрострањених по целом свету.
Поједине врсте из овог рода масовно се узгајају и чине високи проценат конзумних гљива из узгоја. Самоникли представници овог рода спадају у неке од најцењенијих јестивих гљива.
Пише: Момчило Даљев
Шампињони су, углавном, меснате и робусне печурке са чврстим месом. Прстен, који виси или је приљубљен уз дршку, остатак је парцијалног вела који штити неразвијене листиће.
Већина врста из рода Agaricus су међусобно сличне, али је само једна врста потврђено отровна, а то је Agaricus xanthodermus која се води као врста несталне и смањене токсичности. Препознаје се по јединственој карактеристици да јој месо, када је повређено при дну дршке, поприма жуту боју баш као и прстен када се протрља. Од осталих шампињона је такође издваја јак, непријатан мирис на мастило.
Иако су шампињони лаки за распознавање, ипак се могу заменити са смртно отровним пупавкама (Amanita) и веома отровним малим сунчаницама (Lepiota). Најбољи начин за елиминацију је праћење основних карактеристика рода у односу на карактеристике других родова. Мале сунчанице имају беличасте листиће, док пупавке имају карактеристичну овојницу, односно гомољ при бази дршке, као и беличасте листиће.
Приликом брања гљива из рода Agaricus потребно је водити рачуна о:
- бази дршке: како би се избегла забуна са гљивама из рода Amanita,
- реакцији меса на повреду: месо реагује на повреду, попримајући жуте или црвене тонове, али је само промена боје меса при дну дршке показатељ отровног шампињона; жутило спољњег дела шешира није поуздан показатељ отровности,
- мирису: шампињони који миришу на бадем и анис јестиви су и веома укусни; препоручује се избегавање врста које имају непријатан мирис,
- листићима: како би се избегла забуна са другим врстама које имају розикасте листиће, као што је род Entoloma и
- не препоручује се брање младих, неразвијених примерака.
Двопрстенасти шампињон (Agaricus bitorquis)
Шешир јој је обима до 10цм, средина заравњена, глатка површина, беличаст до окер боје, ивица подвијена. Листићи су густи, испрва сиворужичасти, старењем постају тамномрки. Дршка јој је величине до 6 x 3 цм, при бази сужена, у боји шешира, прстен дебео и двострук. Месо је беличасто, при пресеку мења боју у црвенкасту, касније постаје мрко. Плодоноси на травњацима и слатинама. Јестива је и узгојна врста.
Слањача (Agaricus bernardii)
Шешир јој је обима до 15цм, подвијена ивица, беличаста до браонкаста боја, пуца на ситне љуспице. Листићи су густи, испрва сиворужичасти, старењем постају тамномрке боје. Дршка јој је до 8 x 3 цм, према бази сужена, беличаста, танак и мембранозан прстен тесно приљубљен. Месо ове гљиве је бело, на пресеку поцрвени па постане мрко. Мирис је непријатан, на рибу и карбол. Плодоноси на травњацима и слатинама.
Домаћи шампињон (Agaricus bisporus)
Шешир јој је обима до 10 цм, сивкастосмеђе боје, пуца на ситне крљушти које су на светлијој основи. Листићи су густи, испрва сиво ружичасти, старењем постају тамномрки. Дршка му је величине до 6 x 2цм, на њој се налази нежан прстен који се лако слепи са дршком. Месо му је беличасто, при пресеку мења боју у црвенкасту, касније постаје мрко. Мирис му је пријатан, гљивљи. Плодоноси по нађубреним теренима. Јестива, цењена и узгојна врста.
Рудњач (Agaricus campestris)
Шешир јој је обима до 10цм, меснат, фланелне површине, беле боје, у средини тамнији. Листићи су густи, ружичасти, старењем постају тамномрки. Дршка је величине до 7×1 цм, бела са жућкастим тоновима, према основи сужена, прстен нежан, често отпадне. Месо јој је бело, на пресеку у горњем делу дршке постане благо ружичасто. Благог је мириса и укуса. Плодоноси по травњацима и пашњацима. Јестива врста.
Торњача (Agaricus porphyrocephalus)
Шешир јој је обима до 10 цм, светлије или тамнопурпурне боје, у младости скоро бео. Површина испуца влакнасто или крљушасто. Листићи су јој густи, ружичасти, старењем постају тамномрки. Дршка је величине до 7×2 цм, беличаста, прстен је бео, нежан и лако се изгуби. Месо ове гљиве је беличасто, у зони испод шешира је благо ружичасто. Благог је мириса и укуса. Плодоноси по травњацима и пашњацима. Поготово воли терене где се спроводи интензивна испаша. Јестива је врста.
Коренасти шампињон (Agaricus bresadolanus)
Шешир јој је обима до 10 цм, по средини заравњен, сивосмеђе боје, исцепан на уздужне влакнасте љуспице испод којих се види светлија основа. Листићи су густи, ружичасти, старењем постају тамномрки. Дршка јој је величине до 10×3 цм, батинаста, беличаста, према бази жућкаста. При бази постоји “коренчић” који се лако ишчупа при брању. Прстен је једноставан и нежан. Месо јој је беличасто, на споју дршке и шешира благо ружичасто, док при бази дршке благо пожути. Благог је укуса и мириса. Плодоноси по травњацима, често испод багрема. Сумњиве јестивости, можда и благо токсична.
Шумарица (Agaricus silvaticus)
Шешир јој је обима до 10 цм, танак у различитим нијансама смеђе боје, како стари, тако пуца на ситне љуспице које откривају светлију основу. Листићи су густи, сивкасто-ружичасте боје па мрки како гљива стари. Дршка јој је до 10×2 цм са изразитом булбом при бази, беличаста, али поцрвени на оштећеним местима, прстен танак и беличаст. Месо је беличасто, на пресеку поцрвени. Благог је мириса и укуса. Плодоноси углавном по четинарским шумама, али се може пронаћи и у лишћарским. Јестива је врста.
Жбунасти шампињон (Agaricus bohusii)
Шешир јој је обима до 25 цм, прекривен мрком покожицом која троугласто испуца (осим по средини). Листићи су густи, сивкасто-ружичасте боје па мрки како гљива стари. Дршка јој је до 25×3 цм, ушиљена при бази, задебљана по средини, беличаста па мрка. Прстен је крупан, бео па мрк. Расте у бусеновима. Месо ове гљиве је у дршци смеђе, у шеширу беличасто. На пресеку поцрвени па касније постаје мрко. Благог је укуса и мириса. Плодоноси у лишћарским шумама. Јестива је врста.
