ТЕМА БРОЈА: Узгој коза

Главни производ козе је млеко, које она ствара од најјефтније хране, а у поређењу с другим домаћим животињама, истовремено даје и највеће количине млека у односу на своју живу меру. Коза даје у току лактације десет до петнаест, чак и двадесет пута више млека од сопствене тежине, док је у краве то шест до осам пута више.

Козије млеко по свом саставу је најближе мајчином. Од њега може да се прави сир, маслац и кисело млеко, али може и да се користи у свежем стању. Просечна масноћа козијег млека је око 3,2 одсто (од 2,5 до 4 одсто), а куглице масти у њему су ситније него у крављем. Коза даје релативно много млека, а њена продукција зависи од начина одгајивања, те је стога нормално да брдска (слабије храњена) даје један до два литра млека дневно, тј. 100 до 300 л у лактацији (шест до осам месеци), док пољска (добро храњена) даје 2 до 3 л млека дневно, тј. око 600 л за време лактације (осам до десет месеци). До сада забележен светски рекорд млечности код козе износи 3.026 л годишње, што у односу на живу меру од највише 50 килограма чини шездесет пута више од њене тежине. Код крава је највећи забележени годишњи рекорд млека 20.491 кг, што на 700 кг живе мере краве чини око 30 пута више од сопствене тежине.
Производња козијег меса данас је у нашој земљи скоро безначајна у односу на друге домаће животиње, нарочито због тога што је коза типична животиња за млеко, мада има и раса погодних за тов. Наша домаћа коза је мала и лака, углавном мршава, те даје мале количине меса које је одређеног укуса и мириса, нарочито месо јарчева, мада може да буде и без мириса, као код неких азијских раса. Месо је жилаво и тврдо и употребљава се у сиромашним пределима за сушење и прављење пршуте. Слабије је плодности, а ни количински не даје довољне количине меса. Међутим, јареће месо, нарочито на Балкану, сматра се у многим пределима укуснијим од јагњећег.
Козија, а нарочито јарећа кожа (chevreau), врло су квалитетне за израду финих кожних предмета (рукавице, дечије бундице, ципеле и сл.), а некада су коришћене за прављење мешина, гајди и сл. Козина, кострет или пух користе се за производњу разних тканина, од најгрубљих (нпр. покроваца, зобница) до најфинијих (кашмирских шалова). Неке расе се гаје специјално због длаке (пуха), нпр. ангорска и кашмирска коза, док друге уопште не дају пух, а пошто им је длака кратка (санска, египатска) – не шишају се. Наша домаћа коза обично има дугу и грубу козину, дајући годишње од 200 грама до једног килограма по грлу. Одгајивање коза различито је у разним земљама, зависно од културног степена одгајивача, економских могућности, климе, земљишта и др. Најстарији начин гајења био је номадски, а затим полуномадски. Номади нису имали своје стално место боравка, већ су лутали све време тражећи пашу својим стадима. За разлику од номадског, полуномадски начин одгајивања састојао се у томе што су козе, заједно с овцама или одвојено, лети биле на планинским испашама, где су се храниле травом, а по шумама и брстом, док су зими имале стално место пребивања, у низини или по селима, где им је припремана зимска исхрана, углавном груба кабаста храна, уз обавезан лисник. Овакав начин одгајивања био је повезан с држањем великог броја коза, тј. њиховом слабом исхраном, нарочито у зимско доба. Такав опсежан начин одгајивања повлачио је за собом и релативно малу продукцију. Данас скоро да не постоји у Европи, а може да се нађе у неким азијским и афричким земљама.

Узгој уз овце

Други начин одгајивања коза је узгој у слободи, али у оквиру села, што је у ствари већ стационирани начин одгајивања. Самим тим им је и број знатно мањи него приликом номадског гајења. Углавном се козе читавог села напасају на сеоским пашњацима или у шумама, а редовно долазе увече на мужу. Ту се нахране после муже, ујутро поново помузу и истерују на пашу, где их чува сеоски чувар. Као варијанта оваквог начина одгајивања може да се сматра чување коза по сеоским утринама и пашњацима до лета, а онда се истерују на разна друга испасишта (углавном планинска), где их чува сеоски чувар и где се хране искључиво пашом. Приликом оваквог слободног гајења, козе могу да буду штетне, ако се терају у шуме. Овакво одгајивање је врло јефтино, али је производња слабија, што се надокнађује већим бројем коза потребним једном домаћинству за подмирење потреба током целе године (свеже месо и сир). Углавном се допуњује држањем извесног броја оваца.
Трећи начин гајења је стајски, или уз колац, и најинтензивнији. Држе се једна до две козе, које се хране из руке (отпацима из домаћинства, храном донесеном с њива и сл.), ради добијања максималних количина млека потребног домаћинству. На овакав начин гаје се племените расе. Оне дају и највеће приносе, у односу на исхрану коју добијају. Не праве никакву штету, јер је овај начин одгајивања у околини насеља, на периферијама града (радничке породице) – козе су везане уз колац ради напасања травом крај путева и железничких пруга и обично им се додаје и друга храна (разни кухињски отпаци), ради повећања млечности. Ова три начина узгоја везана су и за одређен начин оплођавања. За козу је карактеристично да је рано способна за парење, али и да је склона неплодности.

Већ после шест месеци способна је за оплођавање, а парење је сезонско. Пари се једном годишње, у нашим приликама између септембра и новембра, ретко и два пута. Јарење је у пролеће, а лактација у доба зелене траве (паше). Лактација траје осам до десет месеци, али може да се продужи, уколико коза није оплођена и до двадесет месеци, тј. могу да се споје две лактације. Нормално је да коза испољава полни нагон десет до петнаест дана после јарења. Полни нагон траје један до два дана, ретко дуже од тога. Испољава се узнемиреношћу, мекетањем и тражењем јарца. Полни органи козе су набубрели, црвени и из њих цури бистра слуз. Она се у таквом стању припушта јарцу, тј. оплодњи природним парењем или вештачким осемењивањем. За природну оплодњу може да послужи један јарац на осамдесет до сто коза, док се младом јарцу у првој години припуста одређује тридесетак коза. Уколико је коза остала неоплођена, полни нагон се понавља после три недеље. Начин оплођавања уско је повезан с начином узгоја. Приликом номадског начина, примењује се тзв. дивље парење (дивљи скок). То је слободан начин парења коза на паши – не зна се порекло оца, ни да ли је коза остала бременита, ни када ће да се ојари. Међутим, то је једини могући начин оплођавања приликом номадског одгајивања, где је стадо од неколико стотина и више стално у покрету.

Други начин је харемско парење, својствено мањој групи коза (један чувар пази на њих педесет до сто), а с њима је само један јарац који их све оплођава када се код појединих коза јави полни нагон. Овај начин је нешто бољи од претходног, јер се знају родитељи, те може да се избегне крвно сродство, што је немогуће приликом дивљег парења. Ни у овом случају се не зна која је коза остала бременита, ни када ће која да се ојари.
Индивидуално парење или скок из руке везано је за стајски начин одгајивања. Коза се током полног нагона води одређеном јарцу. Обавља се избор парова према њиховим особинама и познати су сви подаци о потомству.

Јарење после годину дана

Приликом одређивања времена оплођавања никако се не тежи сувише раном припуштању. Коза би требало да се ојари најраније после навршених годину дана, и то само у случају да је током припуштања била нормално развијена. Од сувише ране бременитости углавном буде више штете него користи. Исто је и с раним припуштањем, а нарочито с претераним искоришћавањем мужјака, не само у погледу броја додељених коза за оплођавање, већ изразито у погледу броја дневних скокова, којих не би требало да буде више од три дневно код одраслих јарчева, а само један код младих.
С обзиром на то да козе нагињу неплодности, за њихово оплођавање неопходна је велика пажња, јер само она која се редовно јари, тј. она која редовно остаје бременита може да даје и нормалну продукцију – да буде рентабилна. Сматра се да је бременита тек онда када се види проширење трбуха, тј. када он постане округао, у другој половини бременитости. Бременитост траје 21 до 22 недеље. За то време се пази да коза не побаци (исхрана, нега, поступак), а неколико дана пред јарење јој се обезбеђују нарочита пажња и нега. Да ће ускоро да се ојари, види се по јако набубрелном вимену и узнемирености, јер непрестано устаје и леже. Порођај почиње првим породним грчевима. Коза се углавном јари лежећи. Најпре се појављује водењак који достиже одређену величину, да би потом прснуо. Из њега се излива течност која подмазује излаз јарету и оно затим излази – ако је положај нормалан, најпре излазе предње ноге, између којих се налази глава, уз напињање (трудове), који се периодично јављају све док се плод не избаци. Све траје око један до два сата. Уколико има неколико плодова, избацују се у размацима од 15 минута до пола сата, ако све тече нормално. Порођај је завршен када је избачена постељица, а онда се материца полако враћа у своје нормално стање, што траје три до шест недеља. Козе се лако јаре, углавном без икаквих компликација. Када изађе, јарету се прекида пупчана врпца, која се дезинфикује. После кратког времена, неретко неколико минута после порођаја, јаре тражи сису. Другог дана је већ поприлично живахно, а после четири до пет дана може свуда да следи мајку. Јарићи брзо расту, те с годину дана скоро достижу свој пун раст, уколико се добро негују и хране. Тежина једнодневне јаради креће се између 2 и 4 кг, што зависи од расе, пола, броја младунаца, исхране козе за време бременитости и др. Коза после порођаја се пази и негује неколико дана, јер су неке од њих у том раздобљу слабе. Најбоље је да им се даје воденаста храна и постепено сено првих неколико дана, а после се прелази на нормалну исхрану. С обзиром на то да количина и квалитет хране изразито утичу на млечност, у почетку лактације томе се посвећује посебна пажња, нарочито код коза које се гаје стајски, јер оне с добром исхраном могу да дају 3 до 4 л млека дневно, а у одличној исхрани и више од 6 л.
Са порастом јаради расту и њихове потребе за храном – већ у старости од осам до дванаест дана почиње се с њиховим прихрањивањем и навикавањем на кабасту и концентровану храну. У овом периоду, наставља се даље са селекцијом. Нарочита пажња се усмерава на две појаве – присуство малих додатних сиса на трбуху и рогатост. Код женки не може да се зна која од додатих сиса лучи млеко, што представља проблем код муже, а могу да проузрокују појаву маститиса. Мужјаци за које се зна да им је отац преносилац ове аномалије никада се не остављају за приплод. Рогатост је непожељна. Многи одгајивачи греше искључивањем рогатих животиња из приплода. У настојању да се расветле разлике између шутих и рогатих коза, дошло се до важних закључака за одгајиваче:
– шуте су мање отпорне;
– дају више јаради (мушких);

– јарићи су лакши;
– 95 одсто неплодних мушких и женских грла потичу од оба шута родитеља. Да се искључивањем рогатости не би постигла непожељна појава препоручује се да
један од родитеља увек буде рогат и да се обавља обрезрожавање јаради. Одабирање коза према изгледу, производним способностима, плодности и др. обавља се према општим начелима као и за остале домаће животиње, нарочито за овце с којима су козе у том погледу врло сличне.

Исхрана

Коза се убраја у преживаре и њено варење хране слично је варењу овце. Карактеристична хранива за козу, као и њене потребе, мало се разликују од овчијих. Основна хранива за козу су кабаста, која она одлично искоришћава захваљујући грађи желуца, а затим и врло интензивном микробиолошком варењу у бурагу.
У летњем периоду, хране се на паши и зеленом пашом, а уколико нема довољно зелене хране, силажом и сеном. Индивидуални узгајивачи могу да користе још и разне отпатке из баште, кухиње, коров и сл. Током зиме основна хранива су сено, силажа и нешто сламе, уз сочна хранива, као што су репа и кромпир. Приплодни јарац се храни током целе године, тако да у периоду мировања добија оброк као коза у првој половини гравидности, а у сезони мркања као коза у другој половини. Појачана исхрана јарца уочи мркања требало би да почне на шест до осам недеља ако је у слабијој кондицији, тј. на три до четири недеље, ако је у доброј.

За период мировања – око 2 до 2,5 кг сена, 1 до 1,5 кг сочне хране и око 0,4 до 0,6 кг концентрата. У периоду мркања количина сена је око 3 кг, а концентрата око 1 кг. Ови оброци могу да послуже као пример за састављање дневне исхране. Прелаз на појачан или смањен оброк, као и на друга хранива, требало би да буде постепен да би се избегле дигестивне сметње.

Исхрана гравидних коза у вегетационом периоду почиње на паши где год је има. Уколико је нема, на зеленој паши и другој зеленој храни, као што су отпаци из башта и са њива или коровско и слично биље (проређивање ратарских култура, главе и лист шећерне репе). Чим нестане зелене хране, даје се сено, затим силажа, репа и кромпир, а у првој половини гравидности још и мање количине сламе или кукурузовине.
У првој половини гравидности задржавају се исти оброци и хранива као и у периоду припреме за мркање (три до четири недеље пре тога). Уколико коза није била припремљена за оплодњу, неки узгајивачи повећавају оброк за 10 до 15 одсто, већ према њеној кондицији и стању гравидности. У другој половини гравидности оброк се повећава за 20 до 30 одсто, јер само тако може да се обезбеди нормалан развитак плода и стварање неопходних резерви за наредну лактацију. У последњој четвртини смањују се количине кабастих хранива на рачун концентрата, јер у том периоду пада најинтензвнији развитак плода, те би већа количина кабасте хране притискала утерус и дијафрагму. Повећан оброк остаје седам до десет дана пред јарење, када се смањује за четвртину до половине, на рачун концентрованих и сочних лактогених хранива.
После јарења коза се храни што правилније и потпуније и пружају јој се потребни предуслови да би њени наслеђени капацитети за млечност дошли до пуног изражаја. Првог дана после јарења, кози се даје мало ливадског сена (луцеркино или детелинско), евентуално с мало густе каше од пшеничних мекиња (50 до 100 г),
а затим се количина хране постепено повећава.

У пролеће, чим крене вегетација и кад је паша довољно висока или када има друге зелене хране, коза се постепено привикава на ту храну која је економичнија, а уз то доприноси бољем здрављу, те повољно делује на секрецију млека. Прве две-три недеље основна храна јарета је мајчино млеко. Оно садржи све потребне хранљиве материје у лако сварљивом облику, а има и високу биолошку вредност. Нарочито је важно прво млеко, тзв. млезиво или колострум. Оно има ванредну хранљиву вредност и благо лаксативно дејство, а и обезбеђује јарету пасивни имунитет првих десет до четрнаест дана, против цревних болести.

Јарад може да се одгаја у млечном периоду сисањем или напајањем. Свуда где могу
да се обезбеде неопходни зоохигијенски услови и где се козе држе ради млека, на
месту је напајање. Ако се јарад одгаја сисањем, држи се или стално с козама или се одваја и пушта да сиса више пута дневно у одређено време. Ради добијања више конзумног млека, боље је да се јаре одвоји од козе одмах првог дана. Првих недељу дана пушта се да сиса пет-шест пута, следећих недељу дана око четири пута дневно, а затим по три пута.
Приликом одгајивања напајањем, број дневних порција је исти као и у случају сисања. Првог дана јаре добија током сваког напајања до 100 г (1 децилитар) или укупно до 0,5 кг млека. Другог дана укупна дневна количина млека повећава се на 700 г (око 1,5 дл по порцији), а трећег може да износи око 800 г. Ова последња количина остаје све до краја прве недеље. После недељу дана, све до навршене четврте недеље, јаре дневно добијаоко 1 до 1,2 кг млека. Уколико се настоји да се добије крупније јаре или укусније месо, дневна количина може да се повећа и до 2 кг. Напаја се из кофе или цуцлом.

Неопходна концентрована храна

Прихрањивање јаради почиње у доби од две до три недеље. У ту сврху у почетку се
дају концентрована хранива и квалитетно сено, а касније (после четири недеље)
може да се даје зелена храна или се пуштају на пашу. Прелаз на зелену пашу мора
да буде постепен, да би се избегле дигестивне сметње, које могу да изазову застој у
порасту, а и да буду основ за друга обољења, чак и за угинуће.
Са осам недеља јарад се постепено залучује. Уколико је јаре нешто лошије
кондиције и слабије развијено, залучује се касније. Залучена јарад добијају 100 до
300 г концентрата дневно, а кабасте хране по вољи.

Тамо где се држи већи број коза на паши, поступак је исти или сличан поступку с
овцама. На вештачким пашњацима и при већем броју коза може да се употреби
ротациони систем, а да би се уштедело на радној снази, корисне су електричне

ограде. Индивидуални узгајивачи, који имају мали број коза, могу да их напасују из
руке дуж путева, железничких пруга, ограда итд. или око кочића за који је коза
везана дужим конопцем.

Расе

Данас у свету има много раса, које за сваку земљу имају нарочито значење.
Највише коза има у Индији (око педесет пет милиона), а у Европи је најзначајнија
Швајцарска, као земља одличног козарства. Ова земља дала је неколико раса, од
којих је свакако најзначајнија тзв. санска коза, данас најраспрострањенија од свих
као мелиоратор, а свакако најважнија раса у Европи.
Санска коза настала је систематском селекцијом и правилним одгајивањем у
кантону Берн, у долинама река Симе и Сане (по којој је и добила име), а то је
висораван од 1.000 до 2.100 метара надморске висине, обилне алпске паше и
релативно врло повољних услова за гајење. Коза санске расе је прилично висока,
живахна, веома добре млечности. Глава је средње дужине, равног профила. Оба
пола су шута. Врат је дугачак и танак, с минђушама. Труп је дугачак, али узан.
Груди су узане, али развијене по дубини. Леђа, слабине, сапи и бутови слабо су
мускулозни. Леђна линија је равна, а сапи оборене. Ноге су суве, јаке и танке.
Висина гребена је од 70 до 90 центиметара. Козе су тешке 40 до 60 кг, а јарчеви и
више од 80 кг. Боја је бела, с жутим одсјајем, а длака кратка и глатка код коза, док
јарчеви имају дуже длаке на грудном делу и по гребену. Јарчеви имају изражену
браду, док је она код коза мала, те је скоро и немају.
Плодност санске козе је врло добра – даје два јарета, али и три и четири. Просечна
млечност ове козе у Швајцарској 1962. године износила је 654 кг млека са 3,47
одсто масти у лактационом периоду од 270 дана. Знатан број грла даје више од
1.000 кг млека, а рекорди прелазе 2.500 кг млека годишње. Године 1961. постигнут
је рекорд санске козе у Швајцарској – 1.430 кг млека са 3,9 одсто масти за 329 дана
муже. У Великој Британији рекорд је 2.855 л млека за 365 дана, а у САД 1.885 кг
млека за 278 дана лактације. У Израелу је просечна млечност уматичених коза 1960. била 1.035 кг млека, а рекорд 2.293 кг млека за 277 дана лактације, са 2,8 до
3,4 одсто масти (са 55 кг млечне масти). Највећа дневна количина млека је 10,75 кг.
С обзиром на изражену млечност, ова раса је извожена у разне земље света, од
Америке до Јапана и од бившег Совјетског Савеза до Израела, те су на њеној
основи створени типови санске козе у тим земљама. Ова раса је склона разним
обољењима, због чега није свугде и одмах успела, нарочито ако дође у слабе услове
узгоја. Поред осетљивости, карактеристично само за ову расу је да је однос полова
неједнак – отприлике две трећине мушких према једној трећини женских грла, уз
врло велики проценат хермафродитизма (око 8 одсто), што се доводи у везу с
њиховом шутошћу.
Француска алпска коза (алпина) потиче из француских Алпа, а одатле се
проширила у многе земље света. Код стварања ове расе коришћена је дугогодишња
селекција на високу производњу млека, због чега спада међу најмлечније расе. На
први поглед, неодољиво личи на јелена. Има живахне очи, уши су усправне, а нос
је обично плав. За разлику од санских и тогенбуршких коза, француска алпска има
широк дијапазон боја и обележја, које због тога имају француска имена: Con Blanc,
беле груди и црне задње делове тела, с црним или сивим ознакама на глави; Con
Clair, иста као Con Blanc, осим што је грудни део жутомрк, или боја шафрана;
Chamoisee, црнкасто или мрко тело, с црним папцима и ногама, црном леђном
линијом и често црним лицем; Con Noir, супротно од Con Blanc, с црним грудима
а белим задњим делом тела, Сундган, црне боје, с тогендбуршким обележјима;
Пиед, шарена.
Француска алпска коза је крупна животиња и грубље је грађе. Висина гребена
женских грла је 70 до 80 цм, а мушких 90 до 100 цм. Дужина трупа износи 80 до 90
цм код женских, а 100 цм код мушких грла. Просечна тежина коза је 60 до 80 кг, а
јарчева 80 до 100 кг.
Представља најраспрострањенију расу коза у Француској, јер чини 70 одсто
укупног броја коза у овој земљи. Око 70 одсто коза француске алпске расе налази
се под контролом млечности у Француској. Млечност ове расе износи 500 до 800 л у току једне лактације која траје око 280 дана. Рекордерке производе и више од 900 л у току године.

Животиње оба пола су са или без рогова. Француска алпска коза је извожена, и још увек се извози у много земље света, као и у нашу земљу.
Наша земља је некад била позната по својој домаћој примитивној кози која је била
углавном чувена по свим нашим планинским и карстним пределима. Уз њу се у
малом броју налазила и санска коза, која је после Првог светског рата увожена ради
поправке домаће козе и која је с домаћом давала врло добре мелезе. Домаћа брдска
коза припада групи примитивних балканских коза, које воде порекло од Цапр
присца. Албанија, Грчка и Бугарска гаје ову козу и данас. Гаји се под најтежим
условима, тј. налази се тамо где друге домаће животиње не могу да пронађу
довољно хране за своје одржање. Домаћа брдска коза је мала, лака и врло живахна
раса, отпорна на оскудне услове гајења, у којима се једино и налази, брстећи или
пасући по планинским теренима, углавном заједно с овцама или гајена сама или у
неколико примерака на карсту, док је у околини градова углавном гајена санска
коза или њени мелези. Вижљаста је и врло темпераментна. Виме јој је слабо
развијено, мало и покривено нешто грубљим длакама, што је у вези с прилично
слабом млечношћу. Висина гребена варира према условима одгајивања, али се
углавном креће између 60 и 80 цм, ретко и више. У вези с тиме је и тежина, која је
код коза између 25 и 45 кг, а код јарчева 35 до 70 кг. Јарад је по рођењу тешка око
2,5 до 3 кг, а по одбијању (са два месеца старости) око 10 кг. Цело тело (осим
њушке, папака и доњег дела репа) обрасло је длаком (кострет), која је густа, груба и
дугачка (изузев на глави и по ногама, где је кратка). Код јарчева је често између
рогова дугачка, чинећи као неки перчин, који покрива добар део чела. Длака се
обично шиша, те се по кози добија просечно 300 до 400 г длаке, а од јарчева и по 1
кг. Боја длаке је различита, најчешће црвенкаста или сива, али и црна и кестењаста
и мрка и шарена, а најређе је бела. Неки сојеви имају краћу длаку.
Домаћа коза је снажне конституције, скромна у исхрани, чврста и отпорна, а врло
добро подноси сувоћу и топлоту. Спретна је по врлетима, одлично хода и није
никакав пробирач хране, али ипак највише воли да брсти разно шумско дрвеће и
шибље, због чега је била јако подесна за некадашње номадско и полуномадско
гајење,те је била и велика штеточина шума.

У бившу Југославију увожене су швајцарске расе коза ради оплемењивања наше
домаће козе. Од тих раса највише је значаја имала санска коза, чији су мелези с
домаћом козом показали већу млечност, већу плодност и нешто већу живу меру.
Просечна млечност мелеза износила је 508 кг млека у лактацији од 257 дана.
Оволико повећање ишло је у прилог мележењу, али је томе узрок свакако и боља
исхрана добијених потомака, који су обично гајени у малом броју у домаћинству.
Овакви мелези, гајени привезани уз колац, као једно или два грла, показали су се
врло добри за раднике у околини великих градова, где се коза такође често гаји као
„крава сиромаха”.
Домаћа бела коза је настала као резултат укрштања балканских коза нижих
подручја с јарчевима санске козе. То су мелези с врло различитим нивоом
производње и јако неуједначене боје и спољашњости. Цело тело им је добро
обрасло дугом длаком, а има и велики број грла која су обрасла кратком длаком.
Боја длаке није устаљена расна одлика, тако да она може да буде бела, црна, смеђа,
а има чак и шарених грла. Такође, производна својства нису устаљена код ове расе
коза.
Домаћа бела коза има слабу телесну конформацију. Има високе ноге, добро
изражене зглобове и чврсте папке. Животиње су способне за дуга пешачења у
потрази за храном чак и по најлошијим теренима. Виме је различитог облика и
боље развијено него код балканске козе. Одрасле козе су у просеку тешке око 40 кг,
а јарчеви око 50 кг и више, што зависи од услова држања.
Домаћа бела коза у поређењу с балканском расом има знатно боље изражену
способност за производњу млека. У побољшаним условима спољне средине,
просечна годишња производња млека код домаће беле козе се креће од 100 до 200
л, чак и више, што зависи од услова држања.
Од 100 коза у току године се добије 180 јаради у просеку. На ову расу отпада
највећи проценат коза које се данас гаје у нашој земљи. У последње време улагани
су одређени напори у побољшање животне перформансе ове расе, а такође и
укрштања (најчешче са санском расом) ради производње продуктивнијих мелеза.

М. Волчевић