Ивањско цвеће познато је и по именима броћац, иван-цвет, иванова трава, сириште, сириштица, жуто ивањско цвеће, госпин простирач, госпина стеља и јованова травица.
Ивањдан симболизују венчићи од иванове траве које су ливаде и ободи шума препуни почетком јула, у њу се уплету хајдучка трава, мајчина душица, вртика и бели лук, и све се увеже црвеним кончићем. Од црвене боје беже зле силе, лук чува од сваког ђавола, а вртика је у венчићу, да би се новац вртео у кући.
Када се ливаде и пољане претпланинских брда зажуте почетком јула, значи да је процветало ивањско цвеће, али и да је сунце у пуном сјају. Осим што ово цвеће мирише божанствено, а неке од легенди кажу да је то стога што је на њега легла трудна Богородица, па мирише на мед, оно је и лековито. У њему су спојене лепота и лековите моћи.
Народна књижевност познаје ивањске песме, као обредне, којима се прославља летња дугодневица. Песме су у суштини прате паганске обичаје, па се за Ивањдан, 7. јула, често пале ватре, котрља точак и плету венци који симболишу сунце у пуном сјају.
На Ивањдан сунце сија најјачом снагом, отварају се небо и земља, проговарају биљке. Верује се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана. Симболизују га венчићи од иванове, односно јованове траве, које су ливаде и ободи шума препуни почетком јула. Сматра се и девојачким празником, јер су многобројна веровања везана за њихову будућност.
Свети Јован Претеча, у народу познатији као Ивањдан, кога Српска православна црква празнује 7. јула, био је познат и као травар, јер је живео скромно и хранио се оним што је налазио у природи. Због тога се у знак поштовања према његовом скромном животу излази на ливаде, беру травке и цвеће и плету се венчићи.
Венчић као чувар од сваког зла
Традиција налаже да се на Ивањдан беру биљке и црвеним концем уплићу у венчиће уз песму. Осим ивањског цвећа, беру се бела и жута хајдучица, звончићи, смиље, кантарион, различак, трава ива, подубица, пуцавац. Први венчић који се уплете носи се на глави, а остали венчићи плету се за кућу и каче изнад улазних врата, да заштите укућане својом енергијом.
По народном предању, први биљобери и добри познаваоци биља биле су виле, девојке златне косе, обучене у дуге беле хаљине. Волеле су да плешу на ливади у ноћи пуног месеца, с косамам уплетеним у ливадско цвеће.
За Ивањдан кажу и да је девојачки празник јер све младе жене претходно вече у многим крајевима наше земље пале ивањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце и разилазе се тек у рану зору. Венци од ивањског цвећа подсећају младе на то да размишљају о венчању. Девојке у неким крајевима стављају и црвену ружу у венчић. А, у Гружи палиле су некада предвече живу ватру или крес и целу ноћ су играле и певале с венчићима на глави. Разилазиле су се тек у рану зору, а свака је носила угарак из ватре. Кад стигне кући, исплетен венац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима.
Власи и Срби у Тимочкој крајини, чим сване Ивањдан, одлазе на ливаду и заривају главу у росну траву да би обезбедили добро здравље током целе године. Сеоске врачаре на овај дан беру разно биље. Убраних травки мора бити тачно 77 и још једна, али само пола неке биљке. Она служи бајалицама за лечење непознате болести, оне која нема име.
Дан братимљења и кумстава
Свети Јован Претеча или Крститељ познат је и као Биљобер или Травар јер је живео скромно, хранећи се биљем, бубама, скакавцима и медом дивљих пчела, а одевао у хаљину од кострети (козије длаке). Свети Јован се још зове Игритељ, јер се верује да се сунце, када се тог јутра рађа, игра на небу. Заштитник је кумства и побратимства, а кумовао је и Исусу Христу, крстећи га у реци Јордан.
У народу постоји обичај да се људи на Ивањдан братиме и куме „по Богу и светоме Јовану“ стога што се Јован Крститељ, који је рођен на тај дан по старом рачунању времена, сматра узором карактерности и поштења.
Лек за јетру и бубреге
Народна традиција ставила је ову лепу и мирисну биљку и у службу здравља, па се тако безмало вековима од ње праве и лековити чајеви за јетру, бубреге и против кожних обољења, али и код неких других болести.
Постоје три врсте ове биљке и њихова лековитост је различита. Све три врсте ивањског цвећа имају слично дејство на организам, а ако расту на истом станишту, употребљавају се на исти начин.
Право ивањско цвеће (galium verum) чешће расте у вишим пределима, усправна је биљка, висока од 30 до 60цм и цветови јој миришу на мед.
Бело ивањско цвеће (galium molugo) има беле цветове и благ опори мирис меда, а може да се пронађе поред путева и на благим падинама. За разлику од жутог ивањског цвећа, стабљика ове биљке је више хоризонтално постављена.
Броћика (galium aparine) расте на њивама, ливадама и поред плотова. Многи се према њој понашају као према коровској биљци, не знајући да је врло лековита. Захваљујући повећим бодљама којима је обрасла, ова биљка „пење“ се и качи за длаке животиња и зато се у народу зове прилепац.
Све три врсте имају велику лековиту моћ, а посебно се препоручују код обољења лимфних жлезда. Користи се и у виду облога, посебно код рана, поткожних чирева и митесера, а верује се да има благотворно дејство код свих облика карцинома коже. Опушта кожу лица те се умивањем млаким чајем ове биљке постижу одлични резултати.
Ивањско цвеће има снажно дејство код обољења штитасте жлезде, посебно уколико се ради о хипотиреози. Свакодневним пијењем овог чаја смањује се и најтежи облик струме. Нашла је примену и код карцинома грла, језика и гласних жица, где се употребљава за пијење и испирање грла.
У лековите сврхе користе се само цветови који се беру у јулу када цветају.
Традиција коришћења ивањског цвећа за чишћење и јачање јетре, вероватно потиче из Средњег века, када се веровало да биљке изгледом подсећају на орган који лече, а биљке за јетру и жуч беле су или наранџасте боје. Када се користи за чишћење јетре, ивањско цвеће меша се са травом ивом и маслачком.
Ивањско цвеће благотворно утиче и на урогенитални тракт. Најбоље резултате даје када се помеша у једнакој мери са златницом. Дневно се пије литар чаја, подељен у три једнаке дозе.
Народна медицина ивањско цвеће цени и као средство за заустављање обилних менструалних или крварења из хемороида, и тада се комбинује с русомачом и хајдучицом.
Француска традиционална медицина поштује ову биљку и посебно је препоручује епилептичарима, али модерна фитотерапија не користи ивањско цвеће у ту сврху.
Ивањско цвеће често се и успешно употребљава у лечењу кожних болести, посебно псоријазе. У том случају на оболела места стављају се облоге од свеже биљке. Од велике користи је ако се уз ове облоге пије и чај од дивље биљке дан-и-ноћ.
Ивањско цвеће вековима се користило за сирење млека. Ова традиција сачувана је и данас у неким деловима Грчке.
Љ. Петровић
Добро јутро број 579. – Јул 2020.
