Пише: Проф. Др Жарко Илин
Откако је с америчког континента стигао у Европу, парадајз се на Балканском полуострву, због повољне климе за развој, толико одомаћио да смо почели да се према њему понашамо као да је у питању наша аутохтона култура. Ипак, домаћих сорти на нашим пијацама све је мање, што показује и статистика десетогодишњег периода, вођена од 2010. до 2019. године.
Парадајз се у Србији у овом периоду гаји на површини од 9.248,8 хектара, бележећи константни пад површина под засадом по стопи од -2,04 одсто. У посматраном периоду парадајза се на овим површинама произведе око 157.000 тона, при чему је такође забележен пад по стопи од -5,7 одсто годишње. За сво то време у Србији је остварен просечан принос на нивоу од 16,9 тона, уз пад по стопи од -3,68 процената.
Који су узроци констаног пада и производње, и приноса?
Разлог пада површина под парадајзом је у томе што се ради о релативно скупој производњи и професионални произвођачи у последњих десет година одустају од производње парадајза, пошто се увозе значајне количине јефтинијег парадајза. Приноси опадају због негативних ефеката абиотичког стреса који се појављивао у екстремно кишним условима, као што је то било 2010, 2014, 2016, 2018 па и 2019. године, и то је све утицало на значајно смањење приноса по јединици површине, а тиме и на смањење укупне производње. Зато је Србија постала значајан увозник и свежег парадајза с Медитерана, поготово оног у предзимском, зимском и ранопролећном периоду, али и значајне количине већ прерађеног парадајза који се онда користи за прераду у сок, пире, кечап.
Из производње из заштићеног простора парадајз најчешће увозимо из Албаније, Македоније и Турске, и то у предзимском, зимском и ранопролећном периоду, а у летњим месецима углавном увозимо готов концентрат, најчешће из Кине и Швајцарске. Он се користи за прављење различитих конзервисаних сокова парадајза, пиреа, али и сувог праха за прављење готових, дехидрираних супа.
Пошто је цела декада била практично кишна и неповољна за производњу парадајза, то су и највећи разлози смањења површина под овом културом и константног пада производње и приноса. Нажалост, ништа се не може постићи променом сорти, јер је основни проблем у климатским приликама, што значи да би у већини случајева, поред производње на отвореном пољу која је изложена овим неповољним условима, значајније површине требало заснивати у различитим облицима и типовима заштићеног простора, односно, у пластеницима и стакленицима. Такав је случај у Шпанији, Италији, Португалији, Мароку, Тунису, Алжиру, Израелу, Турској, Грчкој, Албанији. Нажалост, Србија нема довољно површина под пластеницима за производњу парадајза. Укупно под разним облицима производње у заштићеном простору имамо 2.421,8 хектара, а од тога негде око 60 посто чини парадајз. Ипак, те количине не задовољавају потребе грађана и за увоз се издваја преко осам и по милиона евра за парадајз у свежем стању и прерађен на различите начине.
Већа улагања у прихрану и заштиту…
Највеће површине под заштићеним простором су на југу Србије,у околини Лесковца, део Шумадије и тек на крају Војводина. Међутим, Војводина бележи боље резултате у производњи на отвореном пољу, јер има виши ниво технологије у производњи парадајза, без обзира на то да ли се ради о индустријској производњи, за индустријску прераду или о производњи средње касног и касног парадајза уз потпору – колац и у шпалиру, за свежу потрошњу. Није проблем ни у сортама јер их има заиста много, мада се углавном користи новосадски јабучар и Saint Pierre. Сорта као сорта није разлог пада производње и смањења површина. Парадајзу не годи влажно и прохладно време, јер се јавља пламењача, а у условима влажног и топлог времена долази до црне пегавости, што све значајно смањује приносе.
То практично значи да произвођачима остаје да инвестирају у производњу, да обезбеде бољу исхрану парадајза, јер ће тиме повећати њихову толерантност и отпорност на проузроковаче болести, и да рационално, на време одраде заштиту од ових напасника, наравно, уз поштовање каренце. Врло често се у пракси деси да касне само неколико дана, што значајно умањује приносе.
Експерименти с аутохтоним врстама
Многи мали произвођачи одлучују се да експериментишу с аутохтоним или необичним врстама парадајза, са чери парадајзом, жутим, зеленим, враћају волујско срце на сцену. То се углавном дешава у систему органске производње и веома их је мало, иако је потражња изузетно велика. Међутим, с обзиром на то да је тешко одржати ниво производње, односно, трошкови због ангажовања живог рада неупоредиво су већи, цена таквог парадајза, иако је нешто већа од оног „обичног“, никада не може да надокнади те повећане трошкове органске производње, јер се све ради ручно.
Како нам се десило да нам увезено поврће из околних земаља буде јефтиније од домаћег? Зато што имају повољније климатске услове од нас и јефтинију живу радну снагу, због чега је ово поврће пуно јефтиније. Али, мора се знати и да је квалитет таквог парадајза лошији. И корона је сигурно утицала на смањење површина и приносе, нарочито у време ограниченог кретања, што је смањило број радних сати на њивама и у пластеницима и поскупело крајњи производ.
…и то уз помоћ државе
Сигурно да држава подстицајима и озбиљнијим субвенцијама, као што је то у земљама Европске уније или земљама у окружењу, може много да учини на повећању производње парадајза у Србији. Правилним улагањем сигурно би се зауставио тренд пада површине, производње и приноса, а затим би се то могло окренути и у повољном смеру.
Субвенције у земљама ЕУ су од минимум 270 па до 350 евра, у системима органске производње 900 евра, а у Бугарској чак до хиљаду евра по хектару, док је та субвенција по хектару у Србији свега 5.200 динара по хектару. То значи да наш произвођач не може да буде конкурентан професионалном произвођачу из неке од земаља у окружењу – Хрватској па и Републици Српској, поготово Албанији и Бугарској. Проблем код нас је у укупном буџету који је неравномерно распоређен, а пољопривреда је системски запостављена, па и производња у најинтензивнијим гранама пољопривредне производње, као што су повртарство, воћарство, хортикултура. То су скупи производи и захтевају неупоредиво већа улагања по јединици површине. Сетва парадајза на отвореном простору кошта минимум 7.000 евра по хектару. Десет хектара је 70.000 евра, значи, ако се професионални произвођач определи за парадајз, он из године у годину мора имати сигурност у пласману. Пре свега, да би вратио уложено, а онда да би и нешто зарадио. И то, наравно, под условом да све буде идеално, година родна и без већих проблема.
Надам се да ћемо адекватним улагањима преокренути ситуацију и да ускоро нећемо јести углавном албански и кинески парадајз. Постоје у Србији повртарске културе које добро иду, али нажалост, то није случај с парадајзом, пасуљем, белим луком, који стижу већином из далеких земаља, попут Кине и Јужне Америке, а могли бисмо да производимо ове врсте јер смо подручје с идеалним условима за њихов раст и развој, а недостају нам само одговарајући подстицаји.
