Ко заволи реку, остаје на њој до краја живота. Многи данашњи аласи су љубав према реци наследили од очева, са којима су од малена, у чамцу, упознавали реку. Иако кроз Србију протиче једна од најдужих река у Европи, рибарство је и даље неискоришћена и неразвијена привредна грана, а аласа на реци је све мање. Све је мање и рибе јер је криволовци убијају струјом. То може да се заустави али ваљда никоме не одговара, каже алас Ренато Грбић и истиче да је хидроелектрана „Ђердап“ највеће зло које је задесило реку.
Ренато Грбић је, у разговору за РТС, рекао да је у последњих 20 година учестао криволов на Дунаву. Рибе се, каже, убијају струјом и због тога будуће генерације неће затећи рибу у реци.
„Сећам се као дете да сам са оцем ишао, ту је било рибе напретек. Могао си да кажеш: ‘Једе ми се риба’ и идеш, ухватиш и донесеш“, рекао је Грбић који је, како каже, рођен на реци и заједно са својим братом и најстаријим сином живи на реци и од реке.
Борба коју аласи воде са криволовцима је, истиче, тешка.
„Поготово доњи део према Панчеву и доњем Дунаву. Ту се зна ко шта ради, али се људи плаше, бацане су и бомбе… То може да се заустави, али ваљда никоме то не одговара“, каже Ренато и додаје да је од представника „Србија шуме“ сазнао да нема довољно контролора који би могли да покрију цео терен.
Објашњава да се криволов највероватније дешава ноћи.
„Могуће да у три, четири ујутру дођу, са агрегатима – пусти их на дно, ошамути рибу, покупи шта му се свиђа. Оно што му се не свиђа остави и оде. После та риба није ни за шта, ни за мрест, остаје стерилна“, објашњава Грбић.
Говорећи о загађености реке, овај алас истиче и да свака уређена земља има постројења за пречишћавање отпадних вода.
„Овде ви кад извадите мрежу, она је пуна тоалет-папира. Хаос. Имате и колекторе који иду директно у Дунав…“, додаје Грбић.
Поред тога, напомиње, у неким земљама попут Италије чак и пролазници пријављују криволовце који хватају рибу у делу реке где је то забрањено, а да код нас то, како каже, „нико не зарезује“.
„Забрањено је пецање 100 метара изнад и испод моста. Ту можете, кад почне сом да ради, да видите 20, 30 пецароша који пецају не осврћући се на контролу. То никога не занима. Људи који пецају плаћају дозволу 6.000 динара и имају права да ухвате пет килограма, а они хватају дневно 30, 40, 50 кила. То и контрола зна, знају сви. То су људи који снабдевају 90 одсто ресторана, то су пецароши, не професионални аласи. Ми кад поставимо једну мрежу, то истог секунда полиција дође, а они пецају без икаквих проблема“, каже Грбић.
Истиче да ту може да помогне речна полиција, као што је некад контролисала и пецароше и аласе.
„Ако то некога занима, то може да заврши врло лако и за пар дана“, каже београдски алас.
Грбић сматра да је аласа све мање јер је и терен све мањи, а порези и намети велики, мреже и гориво скупи.
„Могу да дам свој живот да поједини пецароши више пецају од нас аласа на дневном нивоу. То гледамо сваки дан“, каже Грбић.
Напомиње и да је терен значајно смањен.
„‘Ђердап’ је највеће зло на реци направљено. Овде где стојимо је била дубина 16 метара, сада нема ни пола метра. Шуме су кренуле све даље и даље, муља је све више и више, јер сте направили баријеру да муљ не може да прође“, рекао је Ренато.
Посебно истиче то што нису направљени рибљи путеви за јесетру и моруну које су се некад мрестиле у Дунаву.
„Сви терени који су били за рибу, склоништа – овде испред нас имате потопљени брод Вулкан, авион из Првог светског рата, горе брод… То су били терени где је могла риба да се сачува, сад је Дунав као Војводина раван. ‘Ђердап’ шта је урадио овде, то је еколошка катастрофа што се тиче рибе у Дунаву“, наглашава најпознатији београдски алас.
Извор: РТС
Фото: Добро јутро
