Кунић (Orycto lagus cuniculus) као сисар убраја се у ред глодара (Rodentia) и у породи цу зечева (Lepo ridae). Изузетно је друштвена животиња и у природи увек живи у групама. Већи део дана и ноћи проведе у спавању. Најактивнији је предвече и увече и тада му треба омогућити слободно кретање, нарочито ако је већину дана затворен у кавезу. Кунићи се користе за производњу меса, крзна, вуне, стајњака, а узгајају се и за потребе научних истраживања. Постоје три врсте узгоја:
-сеоски или породични – карактеристичан је за узгајање кунића са 5 до 20 женки. Производња се одвија на пољопривредним газдинствима и месо које се добије већином се користи у домаћинству. Технологија гајења је једноставна, те кунићи незнатно конзумирају индустријску храну;
-полуинтензиван – на фарми с око 300 женки, где је довољна брига једне особе. Технологија гајења је напреднија и модернија;
-интензиван или индустријски – на фармама с више од 300 женки. Улагања су знатнија и технолошки процес гајења мора да одговара интензивној производњи.
Неопходно је да легло буде добро заштићено, с температурама између 30 и 35 Целзијусових степени, а идеална температура просторије у којој бораве је између 15 и 20 степени.
Производни процес кунића везан је за трајање обданице – највећи је у пролеће, а најмањи током јесени. За узгој није потребан посебан простор – могу да послуже дворишне зграде, помоћне просторије, уз услов да нису изложене директном сунцу и киши. Исто тако, простор не сме да буде влажан. Кунићи су изврсни за гајење у викендицама и двориштима – не захтевају много простора и прилично су отпорни. Интересантно је да много лакше подносе хладноћу него врућину. Њихов простор треба да буде добро проветрен, али не смеју да буду изложени промаји.
Један од најважнијих објеката у производњи је кавез. Кавези за расплодне куниће су флет дек (15 до 16 товљеника по квадратном метру), калифорнија (17 до 18 товљеника/м2) и батерија (20 до 23 товљеника/м2) за тов и ремонт. Они могу да се ређају спратно. Дно кавеза, предвиђено за лаке и средње расе, увек је жичано, а дрвено и равно за тешке, и никада не сме да буде влажно. На дрвено дно (због излучевина) потребно је стављати пиљевину или сено, а кавезе је неопходно редовно чистити. Њихове димензије за мале и средње расе су 60x60x50, а за крупне 100x60x50 центиметара. Ако су кавези од дрвета, могу се сместити и у дворишту и не морају бити у затвореној просторији. Смештај у затвореном има предности – кунићи су заштићени од комараца, буке, а зими су повољнији температурни услови.
Такође, има и недостатака – ваздух је мање чист него на отвореном, а лети може да буде и загушљиво, што кунићи знатно теже подносе него хладноћу. У кавез с основом 60×80цм може да се смести једна женка просечне величине. Не вреди је стављати у мањи, чак и када је привидно добро смештена. Што је мањи простор, тиме је већи утицај затворености на појаву стреса, а женка онда теже подноси топлоту, пару, промену хране итд. И мужјак има потребу за већим кавезом – на мањем простору пре отежа и оплођује с лошијим резултатима. Кавез намењен отвореном простору треба направити тако да му све стране (осим предње) буду од непровидног материјала, од тврдог дрвета или од лако обрадивог синтетичког материјала. Метални кавез није повољан за отворен простор зато што је хладан, а циљ је да буде окота и током зиме. Међутим, у затвореном простору метални кавез одговара јер се лако чисти, трајан је и кунићи га не могу изгристи. Може да буде с решеткама, а странице које одвајају животиње треба да су од пуног непровидног материјала, да не би узнемиравале једна другу. Изузетно погодује ако предња страна кавеза има једна покретна врата – боље се рукује с кунићима (вађење и враћање), чишћење кавеза је олакшано итд. Његово дно треба да је барем у једној половини решеткасто, да би мокраћа могла да отиче. Летве боље штеде ноге него металне решетке. Међутим, кунићи их радо гризу, чиме проширују отворе и тако могу да углаве и поломе ножице.
Неизоставни део кавеза за женку је добар сандук за коћење – затворен и који има отвор у који скотна женка може да ускочи. Он је у кавезу само кад је неопходан, три дана пре коћења. Вади се када мали кунићи достигну 3,5 до 4 недеље. Једноставно решење је да се само смести у кавез, али кавез може да се направи тако да му се једна страна може извадити и уместо ње окачити сандук. У овом случају, дно сандука треба да је мало ниже од дна кавеза, тако да мали кунићи који случајно изађу из кавеза, могу лако да се врате у гнездо.
Хранилица и појилица могу да буду сасвим једноставне – валови, али свакако мора да се спречи да кунић храну ископа или упрља. Ако се семенке или допуна хране сипају у валов, његове ивице треба да се уврну према унутра, да би се онемогућило ископавање. На горњу страну валова неопходно је ставити решеткасти механизам, као мале лежеће мердевнине, који ће омести мале куниће да легну у валов. Xеп за сено је важан – одржава га чистим и животиње не могу да седну на његову купу. Ако га прескачу неће га појести, што доводи до губитка хране. Xеп треба сместити тако да испод њега буде један мали валов у који упада лом сена који кунићи могу да поједу касније. Вода може да се даје и у широким стакленим посудама, али се морају учврстити, да се не би преврнуле. Стакло може лако да се чисти, а и приступачно је.
Размножавање, зрелост кунића зависи од расе. Средње тешка раса женке зрела је са 4,5 до 5, док су мужјаци зрели са 5 до 6 месеци. Женка нема уређен еструсни циклус као крава, овца или крмача. Прихвата мужјака само у еструсу. На сваких 20 женки иде један мужјак. Скотне су највише током пролећа, док проценат опада у јесен и током зиме, због смањене дневне светлости. Појава лажне трудноће карактеристична је за куниће. Када дође време парења, женка се увек ставља у кавез мужјака, јер је у свом агресивнија, а мужјак опет утроши више времена за упознавање новог кавеза. Ако парење не успе за пола сата, женку је боље вратити на своје место и покушати поново касније. После успешног парења настаје период скотности од 30 дана. За то време, апетит женке расте, тело јој отежа. Три дана пре очекиваног коћења, неопходно је ставити у сандук за коћење одговарајућу простирку – сламу или сено. Може се и оставити да је женка сама уреди према својој вољи. Пре коћења, кида длаке са себе и прави гнездо за окот. Углавном се коти брзо и лако, с веома ретким компликацијама. Ако има више од десет малих кунића, ваља их дати другој женки. Између коћења мајке и мајке дадиље не сме да прође више од 3 до 4 дана. Најкасније за два дана треба проверити да ли међу окотом има мртворођених и угинулих и одстранити их. Млади су слепи, слабо покретни и голи. Самостално се хране у узрасту од 15 до 20 дана, брзо стасавају и веома су плодни.
Кунићи који се одгајају за личне потребе хране се и размножавају другачије од оних који се припремају за продају, тј. тржиште. Две приплодне женке с једним мужјаком могу снабдети мање домаћинство месом током целе године, ако се паре систематски, брижљиво гаје, хране и штите од болести. Приплодне женке могу да се оплоде четири до пет пута на годишњем нивоу у уобичајеним условима и сваки пут да добију барем по шест малих кунића. Од две женке може да се добије 48 до 60 кунића до 3кг, или укупно 148 до 180кг живих кунића годишње.
Конзумно месо чини око 50 одсто. Ако је оволика количина меса довољна за домаћинство, кунићи се спарују тако да се добије окот сваке шесте недеље, када се пари прво једна, па друга женка. Иста женка долаз и на ред у просеку на свака три месеца. Мале куниће исплативо је држати с мајком до шесте недеље – после тога, женки се драстично смањује количина млека. Кунићи одвојени од сисе у наредних 8 до 10 недеља достижу масу од 2,6 до 3кг, када су спремни за клање. Рачунајући од првог парења прве женке, треба да прође 4,5 до 5 месеци до клања првих кунића. Од тада па надаље може се сваке недеље клати по један кунић. Ако се женка (или обе) разболи или угине, тј. неће да се пари, најбоље је за мајку одгајити једну од младих женки. За приплод се бира добро развијена, здрава женка у добу од 6 месеци. У овом случају неопходно је мењати и мужјака, јер би у противном нову женку спаривали са својим оцем, што би довело до мање отпорног и слабије растућег окота. Мужјака увек треба набавити из новог крвног сродства, који није ни у даљој вези са женком. Иначе, мужјак се може купити или мењати.
Ако је домаћинство веће, потребно је више меса и исплати се имати двоструки број приплодних женки –њих четири с једним мужјаком. Одједном се паре и окоћују две, од којих се исто тако одвајају младунчад. Овакав узгој има много предности. Ако приликом коћења женка доживи незгоду, тада младунчад, или део њих, могу да се придодају другој. Међутим, прираст кунића мора детаљно да се испланира због смештајног простора, хране и скоро двоструко више и посла.
Већи кунићи гаје се појединачно у посебним кавезима, да би се избегле повреде услед међусобне туче. Ако су животиње младе, треба сачекати да достигну 5 до 6 месеци, када се могу парити. Мужјаке је боље укључити у гајење месец дана после женки. Уколико су животиње старије од пола године, потребна им је једна до две недеље пре парења да се навикну на нов смештај и храну.
Пол кунића се може установити искључиво посматрањем полних органа, уз помоћ ветеринара или стручног и искусног узгајивача. Треба знати и шта су кунићи јели код претходног власника, да би користили исту храну за прелазни период у узгоју. На дан транспорта неопходно им је дати воде и сена, а сутрадан може да се почне с постепеним привикавањем на нову храну.
Мали кунићи отварају очи око десетог дана и искачу из гнезда. У зависности од временских прилика, сандук за коћење може да се склони после три и по до четири недеље. Младунци се одвајају од мајке кад достигну 6 недеља, тако што се мајка односи у нови кавез. Овако одвајање представља мањи стрес за њих. Они се у том добу већ сасвим добро хране самостално и радо једу оно што су видели од мајке и што су јели заједно с њом. Према другој храни су неповерљиви. Када достигну старост од три и по до четири месеца неопходно их је ставити у засебне кавезе, или их бар раздвојити према полу. У то доба, мужјаци се већ немилосрдно боре и једни другима могу нанети и теже повреде. Због тога, кавези могу да се направе тако да се преградни зидови само убаце и животиње раздвоје.
Све расе кунића врло су исплативе за гајење у домаћинству, јер се хране јефтином храном биљног порекла. У малим групама, хране се свежом и сувом луцерком и детелином, травом, уз додатак зоби, јечма, пшенице, кукуруза, мекиња, уљане сачме и резанцима шећерне репе. У концентратима за исхрану има дехидрираног луцеркиног и крмног брашна, сунцокретове сачме, калцијум-карбоната, натријум-хлорида, као и витамина и минерала. Једино мора да се води рачуна о томе да прелазак са суве на свежу храну мора да траје најмање десет дана. Одраслом кунићу крупне расе потребно је 150г кукуруза дневно, уз обиље свеже, зелене хране. Ако се упореди исплативост кунића у односу на свиње, долази се до податка да се за 1 кг прираста свиње утроши 3кг квалитетне хране, док се за 1кг напретка кунића потроши око 2кг.
Сено доброг квалитета, зелено, миришљаво, које није плесниво, најприроднија је храна за куниће. Ако је оно стално предњима, много лакше се одабира допунска храна, у зависности од тога шта је на располагању. Животиње се неће разбољевати, јер им је сено стална храна. Ако се састоји од различитих трава, а не само од луцерке, кунићи ће га радо конзумирати. У прелазном периоду могу на њему да живе и ако не добијају другу храну. Приликом куповине сена неопходно је:
-да буде светлозелене боје – не ваља ако је мрко;
-проверити да ли се осећа на плесан – од плеснивог сена кунићи се разбољевају, женке могу да одбаце окот, чак и даугину;
-завлачењем руке што дубље у њега проверити да ли је претопло. Ако јесте, не треба га куповати;
-прикупљати га с места где није могло да се загади оловом, средством за заштиту биља или другим отровним материјама;
-пазити да у њега не доспеју отровне биљке;
-добро га осушити и ако је могуће држати га у затвореном простору или на тавану.
Такође, треба одабрати повољно време, јер ако више пута покисне губи хранљиве материје, постаје мрке боје и пропада.
Концентрат садржи све што је кунићима потребно, у идеалној размери. Међутим, код оних гајених за личне потребе није га увек нужно користити. Већа количина је неприкладна, јер има рок употребе. Животиње се на концентрат лако навикну и после неће ништа друго да једу. Често му се мења квалитет, што понекад може да им штети, или ако је нова врста – неће га јести. Концентрат је и скуп. Од зрнасте хране кунићима одговарају јечам, зоб и пшеница. Наравно, појешће и кукуруз, али га је боље давати зими и кунићима доспелим за клање. Остали део хране су сезонске намирнице. За исхрану може да се користи поврће, кукуруз, стрњика грашка или чичоке, отпало воће, шаргарепа и разне друге врсте хране из баште или са поља, а да ни је прскано, труло или заражено. Кунићи могу да једу и разне отпатке из кухиње, нпр. осушен хлеб. Овде је важно држати се истих правила као код сена. Храна не сме да буде плеснива и кварна. Отпаци се држе на месту које није доступно мишевима и где се неће кварити. Кунићима не треба давати сирове љуске, клице и стрњику од кромпира и парадајза, чак се мора опрезно руковати и купусом. Животиње могу да се навикну на свежу траву ако је добијају у почетку у мањим количинама које се постепено повећавају. Покисла и влажна трава може да буде опасна. Зато се пре коришћења остави да мало провене.
Пијаћа вода је важна, у сваком добу живота и уз сваку храну. Ако је кунић не добија довољно, смањује му се телесна тежина, способност за репродукцију и слабе све карактеристике због којих се гаје. Потрошња воде увећана је преко лета, приликом виших температура и исхране сушеном храном, као и за време дојења малих, када недостатак воде може довести до њиховог засушења и угинућа. После коћења, женка која не добије воду може да поједе и свој окот. Месо кунића цењено је у многим земљама. Занимљиво је да га признају све религије у свету које не заступају вегетаријанство. Посније је од осталог меса, а припрема се као пилетина. Обилује беланчевинама, витаминима Б комплекса и минералима. Изузетно је хранљиво, лако се вари и сиромашно је мастима. Састав и квалитет зависе од расе, старости, пола, начина држања и исхране. Товни кунићи за један килограм прираста утроше 3,25 до 4,5кг хране. Клањем и обрадом оних млађих од 12 недеља добијају се масе трупова од 0,80 до 1,80кг, за шта је потребан кунић живе ваге од 1,3 до 2,7кг. Корист производње зависи од продуктивности расплодних кунића, продаје и пласмана производа. Расе за месо и крзно су крупне, мирног темперамента и масе до 10кг. У њих се убрајају белгијски оријаш, као и француски овнолики кунић Најчешћи су калифорнијски и новозеландски кунић, као и хибриди добијени укрштањем ових раса. Међу нашим одгајивачима преовлађују тешке расе, као што су оријаш, оријашки шарац, овнолики кунић.
Крзно се дели на оно које има длаку и кожицу и на оно које нема длаку. Крзно је заправо кожица с длаком свих врста, осим ангора кунића. Квалитетно крзно је чврсто, грубо и свиленкасто, површине од 5 до 25 квадратних дециметара. Најквалитетнија су од белих кунића. Скидање се обавља одмах после истицања крви, на два начина – гуљењем и свлачењем. Расе за крзно и месо одликују се лепом бојом и квалитетним крзном – чинчила, француски сребрнасти, емачки сребрнасти црни, бечки плави, рекс и хавана кунић.
За производњу вуне користи се ангора раса кунића. Добија се од 5 до 8цм дужине чупањем, чешљањем или шишањем. Нежна је и лака, изванредно одржава топлоту, десет пута је топлија од овчије и лако се меша с осталим врстама вуне. Постоје типови црне, сиве или риђе боје, као и они с двоструком бојом. У производњи углавном се налазе ангора кунићи беле боје и најтраженији су на тржишту. Од једног ангора кунића годишње добије се од 300 до 600 грама вуне, а од једног килограм а вуне 2,5 метара тканине.
Најчешће бактеријске болести су пастерелоза (кунићи имају упалу очне и носне слузнице), као и гениталне инфекције, праћене гнојним исцетком, туларемија, клостридијске ентеротоксемије, праћене воденастим или крвавим проливом (висок морталитет), спирохетоза, стафилококоза (брза угинућа), салмонелоза, листериоза, туберкулоза, заразна хуњавица и тајзерова болест, којој су највише подложни млади кунићи.
Вирусне болести које се јављају су:
-миксоматоза – појава миксоматозних чворова у близини очију, уста, носа, ушју и гениталија. Температура је 41 степен, те је смртност до 99 одсто. Превентива је вакцинација;
-фиброматоза – туморозна болест везивног ткива;
-богиње – пропраћене су повишеном температуром, губитком апетита, дијарејом и на крају јављају се мрље на кожи и папуле пречника од 1 цм. Смртност је и до 46 одсто;
-хеморагична вирусна болест или болест X– када се појавила, скоро сви промети били су заустављени.
Превентива је вакцинисање два пута годишње. Кунићи могу да оболе и од других болести, али је мању фарму лако држати под контролом. У случају и најмање неправилности, ветеринар је неопходан. Отпорност је већа код оних који се:
-гаје на отвореном,
-не смештају густо,
-хране променљивом храном али базираном на сену,
-не размножавају претерано интензивно.
Отпорност може да се ојача и при избору расе. Не треба бирати интензивне хибридне куниће, без обзира на добре показатеље размножавања и прираста. Њиховим узгојем заиста може да се произведе више меса него с уобичајеним расама, али јако су захтевни и ако не добију жељену храну и смештај, неће бити способни ни за такве резултате које могу да дају већ доказани мешанци са шареним – дивљим бојама. Не треба бирати ниxиновске расе. Јако су допадљибви с тежином од 8 до 9кг, али споро се развијају и на њима више нема јестивог меса. Тежина им је и у огромним ушима, ногама и јаким костима. Треба одабрати куниће којима се не може осетити кичма када се помилују по леђима, јер на њима има много меса и ту особину преносе на окот. Код избора женки за расплод важно је да имају 8 или пак 10 сисаних брадавица, оштар поглед, да су радознале а не нервозне.
Швајцарски смеђи – млада раса. Минимална маса му је 2,20 а максимална 3,30кг. Идеална је око 2,70кг. Веома је темпераментан, плодан и доста отпоран, не тражи посебну негу и није избирљив што се тиче хране. Ова раса да је доста квалитетног меса. У односу на укупну тежину, проценат меса је 75 одсто, што показује да добро користи сву храну.
Оријашки шарац – крупна раса, и незнатно је ситнији од сивог и белог оријаша. Тежак је од 6 до 7кг. Основна боја му је бела, с црном или плавом цртом. Женке су добре мајке, имају доста млека, али легу мало младих. У леглу се могу наћи кунићи димничари, потпуно црни, али и млинари – бели младунци. Бечки бели – познато је да постоји више раса белих кунића, али белина длаке није једнака код свих. Утврђено је да ова раса има најбељу длаку у овој групи. Његово тело је ваљкасто, с развијеним бутинама, кратким ушима, вратом и ногама, а глава му је округла. Тежи око 5кг. После одбијања, млади брзо расту, а за приплод се одабиру животиње које добро напредују, имају краће уши и ваљкасто тело. Ако се кунићи узгајају у кавезима, препоручују се они с решеткастим подом, због лакшег одржавања хигијене. Најбржи прираст имају они који су храњени смешом грануласте хране.
Саски златни – мала раса и тежи око 2,75 кг. Длака је златножута, високог сјаја, због чега је крзно веома цењено. Женка коти просечно 6 младих, које добро отхрани. За приплод се одабирају млади уједначене црвене боје. Гаји се као спортски кунић, али и због крзна.
Бели хототски – спада у групу шараца. Очи су уоквирене тамним обрубом дебљине 3 до 4цм, а тело је бело. Најмања дозвољена тежина је 3, идеална 4, а највећа 5кг. Длака је густа и нежна, тело ваљкасто, као и код бројлерског кунића. Женке су добре мајке. Ова раса гаји се и као спортска. Кожа се добро боји и зато има широку примену у прерађивачкој индустрији.
Ангора – по тежини спада у средње расе, иако се због дуге длаке сврстава у групу дугодлаких кунића (швајцарски дугодлаки, лисица и још неке расе). Најстарији у овој групи је ангора. Данашњи тип створен је од дивљег кунића током једне деценије, а први пут приказан је и усвојен као раса у Енглеској. Просечна дужина длаке му је 35 до 40 цм. У току године даје око пола килограма длаке, а ушкопљени мужјаци и неплодне женке и више. Обично се шишају свака три месеца, тј. четири пута годишње, а млади се први пут ослобађају крзна када напуне десет или дванаест недеља. Од дугодлаких кунића највише се гаје они с белом длаком. У узгоју дугодлаких више пажње се посвећује хигијени и величини кавеза. Да би се одржала чиста длака, димензије кавеза морају да буду 50 х 80 цм, неопходно је да увек буде чист, с решеткастим подом, а у исхрани да преовлађује зрнаста храна и она која утиче на раст длаке. Бели и сиви оријаш – код нас се ова раса највише гаји због меса, које је веома сочно и укусно. Сваки одгајивач треба да гаји здраве, правилно развијене, чистокрвне и регистроване животиње. За почетнике, важно је напоменути да обе расе, иако су сличне, имају посебан стандард и не смеју међусобно да се паре. Препоручљиво је да се не купују грла старија од 3 месеца и тежа од 3кг.
Хермелин – први хермелини били су албино, са безбојним очима, добијени мутацијом. Касније, укрштањем је створен саски хермелин плавих очију. Укрштањем с хототским кунићем добијен је хермелин са смеђим очима. Ова раса доста је распрострањена у свету. Гаји се само за спорт и разоноду. Женка коти од 3 до 5 младих, добра је мајка и не захтева посебан смештај. Патуљасти кунићи нису избирљиви ни када је храна у питању. Кости су им танке, те дају велики проценат укусног меса – око 75 одсто.
Овнолики железносиви – мала раса. Полна зрелост наступа касније у односу на друге расе. Тело му је кратко, збијено, врат се скоро и не види, бутови су доста јаки и округли, а ноге кратке и јаке. Достиже преко 3кг тежине, идеална је 3, док је минимална 2,5кг. Овај кунић има дугачке уши, по стандарду 38цм, а обично се гаји као спортски тип. Женке окоте пет до осам младунаца који су ситни и не расту брзо. Месо им је врло укусно, као и код свих малих раса, и сочно. Највишега има на набијеним и округлим бутовима. Постоји више боја ове расе, а у западним земљама највише се гаји као шарац.
Добро јутро број 537 – Јануар 2017.
