Православни верници данас славе празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат као Велика Госпојина. То је један од дванаест највећих хришћанских празника и за њега се везују различити обичаји.
Према канону СПЦ, Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника и прославља се сваке године 15. августа по Јулијанском календару, а 28. августа по Грегоријанском. До тог празника траје и двонедељни пост.
Празник је успомена на овоземаљску смрт Богородице и, према јеванђеоском предању, дан када се она узнела на Небо и предала свој дух у руке Спаситеља.
Према веровању Срба, у периоду између две Госпојине (Велике и Мале Госпојине) – „периоду прелаза“ – важно је обавити обреде којима се изражава захвалност Богородици, заштитници жена, за рађање деце, а затим за родност и плодност земље и стоке.
Време између две Госпојине, назива се међудневница, а верује се да је тај период најбољи за брање плодова и лековитих трава. Тада жене беру међудневичке траве: кичицу, крљу (рицинус), хајдучку траву, папричицу или бобицу, угаслицу, коњски босиљак… Овим травама лече се разне болести. Такође, остављају се и „међудневичка јаја“ од живине као најбоља за јело и расплод.
Легенда каже да је деспот Стефан Лазаревић, обнављајући Београд у 15 веку, написао: „Дошавши, нађох најкрас није место од давнина, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео. Саздах њега и посветих га Пресветој Богородици“.
Празновање Успења Богородице установљено је 528. године по жељи цара Маврикија који је 15. августа победио Персијанце.
Предање каже да је Богородица живела 60 година (према неким изворима 72), те да је надживевши сина, као сведок многих славних догађања, наставила његову мисију. Свето писмо не даје сазнања о крају земаљског живота Богородице, па стоји само предање да је по распећу Господа, Богородица наставила да живи код Светог Јована Богослова и углавном је све време до смрти провела у Јерусалиму.
У тренутку смрти Богородице „апостоли почеше певати у славу Божју…, а сва се соба засја од чудне светлости и пресвета Дева предаде дух свој у руке Спаситељеве не осетивши смртнога бола“.
„Мртво тело њено пренеше апостоли на рукама у Јерусалим у Гетсиманију…, апостол Јован носио је маслинову грану, а светао облак окруживаше њен одар и поворку“.
Сцена Успења Богородице обавезан је мотив у православном фрескосликарству, јер је за живот и смрт Богомајке везан смисао хришћанске вере и молитве. Према православном канону, Успење Богородице слика се на западним зидовима православних манастира. У српском манастиру Жича, задужбини Немањића са почетка XИИИ века, осликана је једна од најлепших представа Успења (насловна фотографија), са Христом који у наручју држи новорођену душу Богомајке, загледан у њено тело на одру.
Увелико се одлази на изворе који тада имају лековито дејство. Богородица је заштитница болесних, па су за Велику Госпојину у Србији многи болесници одвођени на изворе да се умију.
У прошлости су одржавана бденија у храмовима, или над изворима воде и тада су изговаране молитве за оздрављење од костобоље и очних болести.
На Велику и Малу Госпојину жене поштују велики број забрана које се односе на обављање послова у кући и око ње.
Данас посебно жене иду на причест, зато што се Богорица сматра заштитницом жена и мајки.
Прослављање Велике Госпојине у Србији пратили су народни сабори и вашари на којима су се људи у празничном расположењу окупљали ради упознавања и дружења, или трговине. На вашарима су се момци и девојке упознавали, играли у колу, а ту су се најчешће и свадбе уговарале.
Један од вашара с најдужом традицијом је у Београду, код женског манастира у Раковици.
