Žene su definitivno zakoračile u svet vina. Ne vire samo iz kuhinja, gde se priprema hrana ili mezetluk da bi se serviralo vino, već svojim prefinjenim ukusom, šarmom, lepotom, ali i znanjem učestvuju u stvaranju vina i osvajaju ključna mesta u vinarijama i među vinarima. Reklo bi se da ruše predrasudu po kojoj je proizvodnja vina samo muški posao. O tome svojom pojavom, a potom i pričom, svedoči enolog vinarije „Tarpoš” Jelena Živanović.
Piše: Vesna Savić
Zanimljivo je da i naziv vinarije ima tu žensku crtu. Naša sagovornica otkriva da je tarpoš ženska kapa, iz koje se služilo grožđe i koju su u Srbiji nosile neveste od srednjeg veka pa sve do prvih decenija 19. veka, o čemu je pisao i Vuk Karadžić. Iz ove ženske kape putnicima namernicima nudilo se grožđe. Nekadašnji vinski trgovci govorili su da je “vino toliko dobro da može u tarpošu da se nosi”.
Povratak stare slave
– Glavni kum nazivu “Tarpoš” je dugogodišnji prijatelj ove vinarije, još od njenog osnivanja, Slavomir Ćirović, autor TV emisije „Put vina“. Trebalo je da bude nešto unikatno, a ujedno povezano s vinom, i tako je odlučeno da vinarija dobije ime po raskošnoj ženskoj kapi. Vinarija “Tarpoš” postoji od 2003. godine, ali poslednje dve berbe s novim rukovodstvom. Novi vlasnik doveo je i tim mladih ljudi, a samim tim je promenjen i stil rada – kaže Jelena Živanović.
Vinarija se nalazi u lepoj Šumadiji, na obodima Orašačkog brda, u selu Vrbica kraj Aranđelovca u samom srcu vinograda. Istorijski spisi i predanja kazuju da su pre više od stotinu godina padine Venčaca i Vrbičkih brda iznad Aranđelovca bile pokrivene vinogradima. U tom kraju je osnovana i slavna „Venčačka vinogradarska zadruga”, jedinstvena na Balkanu, koja je između dva svetska rata proizvodila 300.000 litara vina, čak i penušava vina po tradicionalnoj metodi. Taj podrum posetila je svojevremeno i Eleonora Ruzvelt. Bilo je to slavno vreme vinogradara i vinara s Venčaca.
Po entuzijazmu naše sagovornice, shvatamo da je namera vinara i tehnologa “Tarpoša” da se vrati stara vinsko-vinogradarska slava ovog kraja. Čitavo imanje smešteno je na mestu koje od davnina zovu “Vinogradi”, gde su na nepunih sedam hektara stari zasad loze iz 2003. i 2005. i tri hektara novih.
Malbek kao izazov
– Tek u 2022. su usledili novi zasadi, pre svega tamjanike, prokupca i na pola hektara malbeka. Bila je dilema da li malbek ili karmener. Kao enolog bila sam više zainteresovana za karmener. Jedna sorta je proslavila Čile, a druga Argentinu, ali je zanimljivo da obe vode poreklo iz Francuske, gde nisu dobile dovoljno pažnje. Namera je bila da se vidi kakav rezultat mogu da daju na našem zemljištu, teroaru, u našim uslovima. To je proces koji traje godinama, ali je svakako izazov za enologa. Dogovorili smo se da to ipak bude malbek, a ne karmener, jer je karmener više začinska sorta i nisam sigurna koliko bi tržište u Srbiji prepoznalo njen potencijal i osobenosti, kao i poruku koju bismo želeli da pošaljemo ljubiteljima naših vina, dok je malbek komercijalnija sorta, koja bi lakše pronašla put do vinske publike – kaže naša sagovornica.
Kako se jedna, naizgled krhka dama, opredelila za zanimanje koje je isključivo u vezi s vinima, pitamo Jelenu Živanović.
– Kod mene su se više poklopile kockice nego tradicija, jer moji roditelji nemaju veze s vinom, niti su se moji preci bavili vinogradarstvom. Studirala sam biotehnologiju na Tehnološko- metalurškom fakultetu u Beogradu i profesor kod koga sam radila diplomski rad, predložio je da tema bude u vezi s vinima. To je meni od samog početka bilo jako interesantno, ne znajući šta me čeka, a pošto sam iz Šumadije, blizu Vinarije Aleksandrović i Kraljevske vinarije na Oplencu, zajedno smo došli na ideju da tamo radim praktični deo rada. S obzirom na to da “Kraljevska vinarija” nije imala mogućnosti za bilo kakav eksperimentalni rad, logično je bilo da pokucam na vrata Vinarije Aleksandrović. To je ujedno bio i glavni ulaz u moj vinski svet. Dobila sam ponudu za posao u vinariji, na mestu rukovodioca proizvodnje i tako je krenula ova moja vinska priča koja traje od 2008. godine – ispričala nam je.
Neko bi pomislio da tehnolog vina samo miriše i degustira vina u podrumima kraj bačvi ili u laboratorijama.
I miris i ukus
– Enolog ne može da bude samo u proizvodnji i zatvoren u svoj mali krug. To jeste nešto što je samo njegovo, ali on tu implementira ono što saznaje iz okruženja, sa drugih terena i podneblja, različitih vinskih regija, iz komunikacije s kolegama iz drugih vinarija i kroz neprestanu edukaciju i upoznavanje novih tehnologija. On treba da primenjuje sve to u svojoj vinariji, naravno, ako može, ne po svaku cenu. Tehnolog jeste taj koji kreira priču vinarije i mislim da nijedna vinarija ne može bez enologa, jer je to ključna osoba koja povezuje ljubitelje vina i njegovog stvaraoca – kaže ovaj enolog vinarije “Tarpoš”.
Šta vas vodi kada kažete da neko vino nije dobro, ili da je pravo. Šta presuđuje, njegov ukus ili miris?
– I jedno i drugo. Ukus je presudan, ali ako nešto nije u redu s vinom, to će se najpre osetiti na mirisu. Sve što enolog radi u vinariji je na osnovu degustacije vina, jer se ukupan kvalitet jednog vina prepoznaje u čaši. Ako je u čaši ono što je on zamislio, postigao je svoj cilj. Ako je nešto zamislio, a nije ostvario, on na osnovu degustacije zna šta treba da uradi, da preduzme da bi se približio svom cilju i da bi ga u krajnjoj liniji i ostvario – objašnjava naša sagovornica.
