Невенка Станковић остала је без посла и дуго и безуспешно у свом Врању тражила је други. Како није могла да га пронађе, нимало се није двоумила да се пријави на курс ткања организован под покровитељством ЕУ. Данас је Невенка једна од ретких жена у Врању која се бави овим старим занатом. Каже да је поносна што је имала прилику да ткање учи од Микија Анђелковића који се бави израдом народних ношњи. Иако јој је учење ове вештине на моменте било баш компликовано она ни у једном тренутку није помислила да одустане. Није ни смела, јер је и супруг у међувремену остао без посла.
„Ткање ми није представљало проблем, али прављење основе јесте“, прича Невенка.
Много пута јој се дешавало да жице погрешно уведе у брдо и да због тога не може да започне ткање, а било је и било је случајева да неку од нити не уведе у брдо те је поступак морала да понови. Грешке су је учиниле упорнијом, истрајнијом да научи занат и исправљала их је у ходу уз помоћ инстурктора. Када се по окончању курса кући вратила са дипломом и разбојем имала је велике планове за будућност.
“ Желела сам да радим и зарадим новац од кога ће моја породица моћи нормално да живи. Зато сам у кући одмах нашла место за разбој на коме ћу ткати предивне тканине за продају“, прича вредна Врањанка која је сваки слободан тренутак користила како би у градским продавницама налазила репроматеријал за нове прекриваче, завесе, поњавице, понча. Продавала би их на пијаци уз дивљење купаца и подршку многих жена које би јој, видевши чиме се она бави, нудиле разне конце и вунице заостале и неупотребљене годинама у кући.
„Најчешће су ми се обраћале речима: „Абре дете имам неке вунице, можеш ли да ги искористиш да ги не бацим“, казује Невенка уз широк осмех. И све што би добила она би и искористила. Од светлијих боја правила је понча, које су волеле да у пролеће и јесен обуку девојке и жене, а од тамнијих је правила поњавице водећи при том рачуна да све боје чине једну целину.
Откако је отишла у пензију ова жена све мање времена проводи ткајући, али своје стечено знање није запоставила.
„Највише времена уз разбој проводим уочи великих градских манифестација на којима продајем рукотворине и посетиоцима демонстрирам ткање“, не хвали се, али је поносна јер у таквим тренуцима око ње се обично сјати велики број људи који желе да виде како се тка. Тада се сита исприча са женама које желе да упореде ткање на овом разбоју са ткањем на старом, много већим од њеног, на коме су њихове мајке, баке и прабаке од вунице, вуне и кучине ткале футе, ћилиме, доњачке.
Текст и фото: Гордана Настић
