Пише: Светлана Мујановић
Ћудљива зима, са честим сменама топлих и изузетно хладних дана и ноћи, зна да буде погубна за воћке. На те промене посебно су осетљиве коштичаве врсте – кајсија, шљива, вишња, трешња и бресква. Против тога нема неког ефикасног лека, али штете се могу умањити кречењем дебла и рамених грана.
После јесењег плавог прскања неким од препарата на бази бакра, а у циљу смањења такозваног инфективног потенцијала различитих гљива и бактерија и уништавања свих развојних стадијума штеточина које зиму проводе у пукотинама коре, дебла и рамене гране ваља темељно окречити, боље рећи натопити, да раствор продре у сваку пукотину.
Кречење има двоструку улогу. Бела боја одбија сунчеве зраке и спречава њихов штетан утицај на воћке у невреме, односно, успорава загревање дебла и рамених грана и тако одлаже кретање сокова и почетак вегетације, а тиме умањује штете од јаких пролећних мразева и пуцања коре.
До пуцања коре долази услед наглих температурних колебања – промене температуре у кратком временском периоду. Ово је нарочито изражено када после ниских температура наступи топло време. Топао ваздух и сунце загревају стабло воћке, сокови се брже крећу, ткива испод коре се нагло шире док је она крута и нема ту способност. Пошто кора није оклоп, већ природна творевина, због ширења ткива не може да остане компактна, па пуца. Тачка на деблу из које полазе основне – рамене гране, нарочито је осетљива на температурне промене и склона пуцању. Ово је још израженије када после неколико топлих дана нагло захлади, температура падне знатно испод нуле, па се покренути сокови замрзну у спроводним судовима и тада и та ткива пуцају и одумиру. Треба напоменути да распукнута кора веома тешко или готово никако не зараста. Пукотине, настале пуцањем коре, представљају улазна врата за многе патогене организме-узрочнике труљења стабла и пропадања воћки.
Друга улога кречења је фитосанитарне природе, јер се тако уништавају све презимљујуће форме паразита и штеточина, а креч делује и репелентно на неку ситну дивљач.
Право време за овај посао је позна јесен, пре појаве мразева, односно, током новембра и почетком децембра. Ради се по тихом, лепом времену, у најтоплијем делу дана, када је температура изнад нуле да се креч не би смрзао и брзо осушио. Приликом кречења воћака важно је да се нанесе добар слој креча, како би поре коре стабла могле лепо да га упију, као и да се не кречи само дебло, већ и горњи делови, рамене гране, односно рачве, а то је део двадесетак центиметара изнад првог реда грана.
Слој креча, квалитетно припремљен и пажљиво нанесен у јесен, требало би да се на воћкама одржи до краја зиме, а тада би ваљало дебла поново окречити, како би се спречиле штете од пролећних мразева.
Сам креч није ефикасан
Иако се овај поступак зове кречење, раствор се прави од више компоненти, јер сâм креч није ефикасан. Најчешће се припрема раствор у 20 литара воде. У велику канту се убаци пет килограма гашеног креча, 500 г кухињске соли, 200 г сумпора у праху и 200 г плавог камена и постепено улива вода. Прво се направи компактна паста која се разређује док се не утроши сва вода. Смеша треба да одстоји 24 сата, уз повремено мешање. Кречи се тек сутрадан, а ради се дебљом четком, или ваљком за кречење. Води се рачуна о томе да се равномерно натопе све пукотине на кори и тако „блокирају“ паразити и штеточине који су се ту шћућурили и чекају пролеће. У току кречења боја на стаблу изгледа прозрачно, јер је влажна, али када се осуши постаје јаркобела.
