Vašare danas bije glas da su pretrpani gomilama polovne garderobe i tehnike, drangulijama i sitnicama, te da je sve to pokvarilo utisak o izvornom značenju takve vrsta okupljanja. Reklo bi se da ova tvrdnja nije istinita, jer istorija vašara od nastanka svedoči da su to uvek bili važni društveno- ekonomski događaji, samo su se roba i način ponašanja ljudi vremenom menjali. Neki od njih održavaju se u kontinuitetu više od dva veka, a pojedini su postali pravi brendovi bez kojih bi svakodnevni život bio siromašniji.
Vašari u Srbiji se najčešće održavaju od marta do septembra, uvek na otvorenom prostoru, nekada u portama crkava. Etnolozi kažu da se od nastanka na tom prostoru obavljala „naturalna privredna razmena, prodaja i kupovina stoke i druge robe“. Danas veći deo vašarskog prostora zauzimaju šatori i tezge na kojima se izlažu različite stvari, od garderobe i tehnike, do nameštaja, prevoznih sredstava i robe široke potrošnje.
Reč vašar je mađarskog porekla i označava pazar, sajam, posao ili pogodbu. Nešto arhaičnije ime je panađur koje potiče od grčke reči. U Lici ga još zovu pazarište, u Bugarskoj panađurište. Nekada su to najčešće bile trodnevne ili višednevne manifestacije na kojima se ljudi okupljaju radi trgovine, druženja i zabave. Na prostoru Centralne Srbije održavaju se od 19. veka. Za vreme vladavine Miloša Obrenovića, 1839. godine doneta je prva uredba o održavanju panađura.
-U to vreme predstavljali su izuzetno važnu, pre svega društveno-ekonomsku, pa i kulturnu instituciju – kaže Miroslava Lukić Krstanović iz Etnografskog instituta. Mnogi od njih prerasli su u mnogo veća okupljanja, koja prevazilaze prostore crkvenih porti. Jednostavno, postali su brendovi. Takav je vašar u Rumi, koji traje skoro tri veka. Kad neko hoće zasigurno da pazari i računa na veliki izbor, otići će u Rumu.
Ovaj vašar ima tradiciju dugu 273 godine i dan- danas, kao i na početku, okuplja prodavce, trgovce, nakupce i kupce iz cele zemlje i okruženja. Privilegiju da se u varoši organizuje vašar Ruma je dobila 20. jula 1747. godine od carice Marije Terezije.
Kulturno blago Srbije
Etnolog Suzana Lazarević uputila je Nacionalnom komitetu za nematerijalno kulturno nasleđe u Beogradu predlog da se čuveni šabački Malogospojinski vašar i čivijaški duh uvrste na listu kulturnog blaga Srbije. Ovome je prethodio dvogodišnji istraživački rad, čiji je zaključak da su i Šabac i Šapčani kao čivijaši prepoznatljivi po ova dva brenda.
Po osnivanju vašari su se održavali na velike crkvene praznike, poput Cveti, Spasovdana, Miholjdana, na dan Svetih Petra i Pavla. Stočne pijace iz Mitrovice i Jarka su preseljene u Rumu. Desetak godina kasnije iz Beča je stigao akt da se organizuju još dva vašara u godini i to na Svetu Jelisavetu, ćerku mađarskog kralja i Svetog Antonija. Akt je datiran na 17. jul 1758. godine. Tako je Ruma u 18. veku imala ukupno šest vašara, od kojih je jedan bio dvodnevni, a pet trodnevnih. Iste godine je dobila status trgovišta i održan je prvi vašar. Bilo je to 10. oktobra.
Ostalo je zapisano svedočenje da su na vašaru svoju robu nudili domaće zanatlije i putujući trgovci, pre svega Grci. Na tezgama je najpre izlagana zanatska roba, zatim špeceraj i južno voće, koje su uglavnom prodavali grčki trgovci. Sledio je deo sa voćem i na kraju prostor za prodaju stoke. Postoje podaci da su se na rumskim vašarima mogle kupiti i knjige, najčešće crkvene.
Rumski vašar i pijaca ubrzo su postali poznati i izvan granica Austrije, te su dolazili i trgovci iz Turske i početkom 19. veka staro vašarište je već postalo tesno. Odlučeno je da se premesti na takozvani Hrvatski breg, na prostor između puta za Inđiju i Pećince. Za skoro tri veka postojanja Rumski vašar nije održavan jedino za vreme svinjske kuge i Drugog svetskog rata.
Čuti, videti, biti viđen
Osim trgovine i razonode vašari su imali još jednu važnu ulogu. Ljudi su se viđali na vašarima sa familijom, družili, okupljali, takmičili. Mladi roditelji su nekada na vašarima prvi put pokazivali novorođeno dete. Objavljivano je ko će se uskoro venčati ili ko se kome sviđa. Značajno je bilo ko se do koga uhvatio u kolo ili koga je pogledao. Na osnovu ponašanja u javnosti određivao se i status pojedinca u zajednici, a istovremeno vašari su bili mesta na kojima su se skupljale i važne informacije.
Najpoznatiji vašar u Šumadiji datira još iz vremena Aleksandra I Karađorđevića i organizuje se u prvoj polovini oktobra u čast završetka berbe u vinogradima na padinama Oplenca. Vašar u Topoli ubrzo je prerastao u turističko- privrednu manifestaciju pod nazivom „Oplenačka berba“. Iako danas nosi ovaj službeni naziv i dalje će ljudi iz okoline reći da idu na vašar u Topolu, koji za tri dana trajanja danas poseti oko 150.000 turista.
-Dolaze ljudi iz cele Srbije da probaju vino i da ga pazare za slavlja u zimskim mesecima. A uz vino i grožđe ima svega, što se kaže, kao na vašaru: alatke za domaćinstvo, vile, lopate i motike, ulari, amovi za konje, zimnica, ručno pleteni džemperi. Mi kažemo da je to i sabor narodnog stvaralaštva, a izvorno je to u stvari jedan lep, veliki vašar, koji je postao brend i nije izgubio svoj smisao. To je za jedne poslovni potez, a za druge dan za odmor i malo uživanja – kaže Dragan Jovanović, predsednik Skupštine opštine Topola.
Tradicija topolskog vašara duga je skoro kao i istorija ove varoši u Šumadiji. Još od doba kralja Aleksandra Karađorđevića svake jeseni na trenutak su se svi drugi poslovi zaustavljali da bi se na vašaru trgovalo, pevalo i radovalo. Nakratko prekidan ratovima ovaj lepi običaj zvanično je obnovljen 1962. godine. Od tada se Topola u smiraj jeseni pretvara u veselu prestonicu grozđa, vina, pesme, starih zanata i ukusne hrane.
Vašari u Srbiji doživeli su procvat u 19. i 20. veku. Nisu se samo vajdili kupci i prodavci, već su se ovim svetkovinama radovale i gradske uprave, jer se, kao i danas, plaćao zakup mesta za prodaju. Nekada su ova okupljanja imala i socijalno-društvenu konotaciju, jer je na vašaru trebalo biti viđen ili se informisati o novostima iz svog kraja. Ali, najvažnija – ekonomska, ostala je do danas.
Jedna od najpoznatijih vašara u Srbiji se održava u Šapcu svake godine 21. septembra, na Malu gospojinu. Traje četiri ili pet dana, a poseti ga nekoliko desetina hiljada ljudi. Doskorašnji gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović kaže da je prihod lokalne uprave od prošlogodišnjeg vašara bio skoro 17 miliona dinara, a prema nezvaničnim informacijama Šabački vašar posetilo je od 250 do 300 hiljada ljudi.
-Šabački vašar nisu samo ringišpili, šatre i muzika. Šabački vašar je institucija, koja ima svoju istoriju i koja je važan ekonomski događaj za grad i okolinu – kaže Zelenović.
Vašar u Šapcu se od početka 20. veka održava na poljani „Mihajlovac“ pored Save, ali tokom 19. veka, sve do početka Prvog svetskog rata, grad je imao dva vašara, o Đurđevdanu i Mitrovdanu. Istorijske činjenice kažuju da se ovaj vašar pominje još u 14. veku, u vreme Kneza Lazara, od kada postoje zabeleške o prihodima od panađura u Mačvi i Podgorini.
Posle Prvog svetskog rata prva dva vašara se ne održavaju, već ostaje samo Malogospojinski, koji počinje nešto pre Male Gospojine 21. septembra i traje po nekoliko dana. I taj datum je ostao do danas.
Mnogobrojne manifestacije narodnog stvaralaštva u Srbiji vremenom su dobile jednostavno ime – vašar. U želji da zadrže uspomenu na tradiciju okupljaju se kulturno- umetničke grupe, zdravičari i zanatlije, ne bi li na nekoliko dana oživeli prošla vremena. Takav jedan održava se početkom avgusta kod Rekovca, u porti manastira Kalenić.
-Na inicijativu prosvetnih, kulturnih i zdravstvenih radnika Belušića, prvi sabor „Prođoh Levač, prođoh Šumadiju“, održan je 10. septembra 1970. godine, u Belušiću. Program se sastojao iz dva dela- takmičenja u narodnom višeboju i takmičenja pevača amatera. Ovakav program sabora trajao je prvih nekoliko godina i tada se proširuje i na izvorno narodno stvaralaštvo. Ova manifestacija ima za cilj da sačuva od zaborava običaje u čistoj verziji, doslednoj izvornosti i autentičnosti, što se iskazuje nošnjom, igrom, muzikom i pesmom i istovremeno potvrđuje ogromno bogatstvo folklora, kulturnih tradicija, običaja i narodne umetnosti ovog dela Srbije. Ujedno sabor je prilika da se obavi trgovina i da se ljudi malo opuste i druže – kaže dr Aleksandar Đorđević, predsednik opštine Rekovac.
Ovaj Sabor utemeljio je učitelj Brativoje Marković iz Belušića kod Rekovca. Tokom sedmodnevnog trajanja sabora organizuju se mnoge prateće manifestacije u okolnim selima Oparić, Belušić i Kalenićki Prnjavor, a sve vreme okupljanje prati bogata vašarska ponuda, značajna za proizvođače ovog kraja.
Tekst i foto:
Biljana Nenković
