Пише: Бранислав Гулан, Агросмарт
За последње три деценије свака друга година у Србији била је сушна. Само од 2000. године штете су око шест милијарди долара! Следе нам године великих суша, исушивања река и пожара! Од овог нам нема спаса, али се морамо адаптирати на те климатске промене. Уколико се настави вртоглави раст температура, а буде све мање падавина у свим годишњим добима, многе биљне и животињске врсте ће нестати! Кључ за одржавање висине садашњих приноса биће вода!
Аграрна производња у Србији последње три и по деценије стагнира и просечан раст годишње производње се креће око 0,45 одсто. Сировине за храну производе се на 3.476.000 хектара и њихова годишња вредност производње се креће од четири до пет милијарди долара. Србија, иначе поседује 5,1 милиона хектара пољопривредних површина док је обрадиво око 4,1 милиона хектара. Изузетак је била само година короне 2020. Тада је вредност производње била чак 5,6 милијарди долара и раст производње је био 4,6 одсто.
Научни институти у Новом Саду и Земуну створили су око 1.500 високородних сорти и хибрида разних култура, али се њихове генетске могућности користе тек са 30 до 50 одсто. Последњих деценија највеће штете су од суша. Тако анализе указују да је од 1990. до ове године у Србији било чак 10 сушних година! Оне су од 2000. до 2021. године пољопривреди нанеле штете веће од шест милијарди долара! Примера ради, штете од суша у 2003. и 2007. години биле су по милијарду долара, у 2012. години суша је обрала усеве у вредности од две милијарде долара, затим 2014. и 2017. године по 1,5 милијарди долара, или по тећину очекиване производње.
Истраживања показују да ће се убудуће северни део Европе давити у поплавама док ће се Медитеран и Балкан, на коме је и Србија, у наредним годинама редовно суочавати са пожарима и јаким сушама које ће уништатави летину и исушивати реке, упозоравају домаћи стручњаци и светски климатолози. Дакле, климатске промене су дефинитивно наступиле. Од овога не може да се спасемо, али можемо само да се адаптирамо на ове промене. Медитеран је дефинитивно најосетљивији на климатске промене. Код нас су одавно почели све учесталији пожари, поплаве, али оно што дефинтивно треба да нас забрине је да ове промене за неколико година могу да доведу до исушивања водених површина у Србији, као што је то већ случај у неким местима. Уколико се настави вртоглави раст температура, а буде све мање падавина у свим годишњим добима, многе биљне и животињске врсте ће нестати! Доказ томе је да 0,2 одсто степени по деценији расте просечна температура на Земљи. Очекује се да ће 1,5 степени бити већа температура Земље 2040. године у односу на почетак века.
Пресушивање водених површина ствара проблем водоснабдевања повртарских култура, што ће бити велики проблем за пољопривреднике. Топао ваздух нам стиже из Африке доноси нам паклене врућине. У свим годишњим добима имамо све мање падавина, а за све ово је једини кривац човек и његова небрига!
Говорећи о овим проблемима Мирослав Тадић, на скупу организованом поводом ,,Изградње одрживих прехрамбених система кроз инклузивне ланце вредности“, између осталог је рекао да нас наредних деценија, због суша, очекују све мањи приноси многих култура, пре свега, кукуруза чак за 55 одсто, пшенице за 16 одсто и свих других пољопривредних усева. Лек постоји, а то значи да наука мора понудити ранију сетву и зрење свих усева. Кључни ресурс за одржавање приноса биће – вода! Значи у свету ће се водити битке за воду, као некада за нафту! Ако будемо имали две жетве, за шта су потребни системи за наводњавање, то може да надокнади мање приносе!
Предвиђа се смањење падавина у свим годишњим добима и ширење медитеранске климе према северу и истоку, док ће погођена подручја постајати све сушнија у време лета. Сходно томе очекује се и повећање броја топлих дана и ноћи, док ће топлотни таласи бити све учесталији. Регионалне проемене у Европи укључују и повећање поплава у северној Европи и хидролошких и пољопривредних суша у Медитерану. Значајан допринос свим тим проблемима даје човек својом небригом, наводи се у извештају Међународног панела за климатске промене (ИПЦЦ). За десетак година у Србији због вртоглавих климатских промена и све већег броја топлотних таласа доћи ће до исушивања водених површина и све чешћих пожара, што ће утицати на биљни и животињских свет, али посебно на пољоривреду. Зато су нам потребни системи за наводњавање, али су се они у Срибји градили само у обећањима. О томе најбоље показују чињенице у бројкама, у извештају Републичког завода за статистику Србије (РЗ из 2021. године), где се наводњава тек око 1,4 одсто површина!
Како се наводи, у Србији је лане наводњавано 52.441 хектара полјопривредних површина. Према подацима Републичког завода за статистику (РЗС) у Србији 2020. године наводњаване површине веће су за 11,9 одсто него у 2019. години. За наводњавање је употреблјено 2,1 одсто више воде него у претходној години, а највише воде се црпело из водотокова, 93,2 одсто, док су преостале количине захваћене из подземних вода, језера, акумулација и из водоводне мреже. Највеће површине су наводњаване су орошавањем, 92,5 одсто површине, затим капањем 7,3 одсто, док се површински наводњавало само 0,2 одсто површине. Највише су се наводњавале оранице и баште, 91,7 одсто, затим воћњаци пет одсто. Примера ради у свету се наводњава просечно око 17 одсто површина или рецимо у Албанији око 380.000 хектара! Дакле, Србија је на дну светске лествице!
Најтоплије године
Према подацима Републичког хидрометероролошког завода (РХЗ) 2019. година је била најтоплија забележена у Србији од 1951. године, и у Београду од 1888. године, од када постоје мерења. У тој години забележена је и најтоплија јесен икада, праћена најдужим октобарским топлотним таласом (17 дана) и екстремном сушом, која је имала значајне негативне утицаје на пољопривреду (која је по статистици имала пад од само 0,1 одсто?). Промене климе су такве, да имамо све већи ризик од поплава током пролећних и јесењих месеци и све већи ризик од суша током лета. Аграрна производња понајвише зависи од ћуди Бога!
,,До краја 21. века у Србији можемо очекваити пораст средње годишње температуре и за 4,3 одсто у односу на време од 1961‚ до 1990. године. Ово може довести до веће дужине трајања сушних периода, чешћих ризика од поплава, смањења доступности и квалтиета пијаће воде, веће потрошње енергије, губитка биодиверзитета, већих ризика по здравље људи… Повећање просечне годишње температуре и већа учесталост екстремних временских догађаја довешће до новог смањења приноса и повећања међугодишњих флуктуација у приносима уколико се на време на предузму адекватне мере. Уз све то шириће се и биљне болести“, каже Мирослав Тадић.
Пропадање хидросистема
Ако је газдовање водама једно од основних мерила цивилизације, онда не треба да чуди то што је бечком двору 1791. године било потребно само десет дана да одобри план инжењера Јожефа Киша о спајању Дунава са Тисом, каналом дугим 100 километара. Канал је требало да скрати водени пут између те две реке за 260 километара, а изнад свега „да оцеди“ плодну бачку земљу. План је двору упућен 12. децембра, а разматран је и повољно оцењен 22. децембра исте године. Каква је то брзина била, примећује у књизи „Војводина, пропадање једног региона“ аутор Драгомир Јанков. Канал Дунав – Тиса – Дунав, познатији као Франц Јозефов или Велики бачки канал, почео је да се гради 1793. године, а пуштен је у рад 1802. године. Тада је то био највећи захват у Југоисточној Европи, на којем је 150 година касније, 1947. године, зачета идеја о премрежавању читаве војвођанске равнице. Јер, Никола Мирков, идејни творац Хидросистема Дунав – Тиса – Дунав, схватао је режим као „живи организам“ коме треба приступити целовито и свеобухватно.
Канал Д-Т-Д пуштен је у рад 1977. године. Пуштање бране код Новог Бечеја, то је учинио тадашњи високи функционер Југославије Стане Доланц. То је био један од најкомплкеснијих водопривредних објеката у Европи. Он данас обухвата 960 километара канлске мреже, 24 регулационих и пет сигурносних устава, 16 преводница, шест великих црпних станица и 84 моста! У току његове изградње ископано је 133 милиона кубика земље и уграђено пола милиона кубика бетона. Процењује се да је у канал уложено укупно милијарду долара. Циљ његове изградње био је да одводи сувишне воде са милион хектара и да наводњава 500.000 хектара. Прву функцију је испуњавао све до 2005. године, а наводњава се тек 30.000 до 50.000 хектара. Дакле, функција наводњања је остала само обећање и неостварена жеља на папиру.
Хидросистем је до 1988. године одржаван и испуњавао је своју прву улогу (одводњавања). Међутим, 1988. је била кључна година која је изменила лице војвођанске водопривреде јер је убрзо после „јогурт револуције“ дошло до децентрализације надлежности. Држава је све то преузела на себе, а није било новца за одржавање и почела је његова ерозија. За деценију и по дошло је до замуљења која спречавају проток воде и пловидбу. У тим каналима данас има око 15 милиона кубика муља који треба очистити.
Процена смањења приноса
Процене аналитичара су да ће највеће штете од клиамтских промена бити баш у агару и смањењу приноса. То значи да ће очекивани приноси озиме пшенице за период од 2001. до 2030. године бити смањен, приближно 16 одсто у северозападном и северном региону и до 21 одсто у југоисточном делу Србије. Међутим, за период 2071. до 2100. године очекује се измењена регионална рањивост: највећа релативна промена приноса очекује се у централном региону Србије (мање за шест одсто) и смањење приноса на југу Србије од 10 одсто! Очекиване промене приноса кукуруза за период од 2001. до 2030. године имају променљив знак зависно од региона, са највећим могућим смањењем од шест одсто. За период од 2071. до 2100. године очекивано смањење приноса ,,жутог злата“ креће се од 52 одсто до 22 одсто на целој територији Србије. Добијени резултати су у складу са резултатима добијеним за услове без наводњвања. Анализе показују, да уз наводњавање, губитак приноса кукуруза до средине 21. века може да се умањи и до 31 одсто“
Очекује се и смањење производње шећера по хектару шећерне репе, а до 2100. године и значајно смањење производње соје. Промене приноса соје варирају од 31 одсто на северу до 41 одсто на југу Србије у времену до 2030. године и смањње од 14 одсто до 20 одсто за време од 2071. до 2100. године, са очекиваним повећањем смањења у северном и југоисточном региону земље.
Повећање температура продужиће период вегатације озиме пшенице и скратити период вегетације соје и кукуруза, померити почетак раста унапред у просеку између (20 и 30 дана до 2100. године) што ће утицати на временски распоред пољопривредних радова. Проемене датума цветања за период 2001 – 2030. година за кукуруз, соју и озиму пшеницу износе неколико дана. Промена датума пуног зрења, која се креће од седам до 13 дана у просеку, указује на раније зрење кукуруза, док се код озиме пшенице и соје не очекују значајније промене. За период од 2071. до 2100. године очекује се раније цветање кукуруза и соје, и то за више од две недеље. За кукуруз време пуног зрења може бити и до два месеца раније, што може значајно утицати на квантитет и квалитет приноса. Увелико се запажају промене у погледу појава оболења и штеточина што представља изазов за будуће мере заштите култура. Истовремено, ранија сетва може да буде значајан фактор адаптације ових култура на очекиване промене климе.
Комплетна пољопривреда мора да се прилагођава времену које је већ стигло. Најтеже стање је у сточарству које у БДП аграра Србије учествује тек са 30 досто. То је далеко мање од земаља са развијаним сточарством, где то није испод 60 одсто. Ту су потребне највеће промене, почев од подршке агроекономске политике па до примене науке. Слично стање је и у воћарству, виноградарству, ратарству…
