Зоран Трбић из Сремске Митровице с поносом каже да ради оно што воли. Грнчарски занат за њега није само посао од којег живи, већ и начин живота. И тако пуних петнаест година. Лепоте овог заната изучавао је сâм, а да би направио производе које данас нуди, било је потребно много времена, пуно љубави и стрпљења.
Пише: Зорана Љубојев
– Претходно сам се бавио фотографијом и случајно сам дошао у додир са грнчаријом и израдом калупа. Видео сам код једног човека како се овај посао ради, касније сам од њега наручио калупе и алате. Од тада па све до данас овај занат ми је остао у срцу – искрен је Зоран Трбић.
Украси који не могу остати непримећени
На почетку је вежбао израду ваза, да би касније наручио калупе за прављење других производа. Његов асортиман сада чини мноштво декоративних предмета за кућу и башту, који дају посебну ноту и топлину сваком дому.
– Уз доста муке и труда постигао сам то да калупе правим сам, по својој мери и жељи. Производим декоративне предмете за цветне вртове, како класичне, тако и оне необичне, који никада не остају непримећени. Склон сам томе да сам смислим неки нови модел, направим алат и калуп. Такође, правим и лампионе за свеће – каже наш домаћин.
Црвену глину добија из оближње циглане и сам је припрема за даљу обраду. Добар темељ у овом послу подразумева што бољу припрему ливачке масе. Зоран је прави по сопственој рецептури, тако да је прилагођена његовим потребама и могућностима.
– Уколико радим из калупа, масу најпре улијем у њих и сачекам да се формира зид, па потом производ извадим. Онда следи стругање и обрада сунђером, па сушење. Лети се све осуши за један дан, а зими су потребна три-четири дана. Када производ буде потпуно обрађен и сув, иде у пећ да се пече. Обично печем на 950 степени. Пошто је моја пећ велика, запремине једног кубног метра, у њу стане доста производа и печем их 12 до 13 сати – каже Трбић и додаје да је производ након тога спреман за пласман и коришћење.
Желећи да уведе иновације у овај посао, Зоран је осмислио технику фарбања ваза и ципела за цвеће, а управо тај завршни слој чини спој елеганције и модерног. Црна подлога са белим или жутим шарама ове декоративне предмете ставља у ред оних који могу пронаћи место у сваком дому и савршено се уклопити у породични амбијент.
Радионица као оаза мира и задовољства
– У овом послу се доста тога ради ручно, с тим што постоје неки алати који могу да олакшају стваралачки процес. Поједине сам набавио тешком муком, јер су доста коштали, док сам неке направио уз помоћ пријатеља који се баве обрадом метала и електриком. Тако сам направио сушару, точак и још неке ствари, без којих се не може замислити овај занат – каже наш саговорник.
Ипак, све његове креације су погодне за даље оплемењивање. Неретко се купци одлучују да оставе лични печат и украсе предмет уз помоћ декупажа или осликавања. Све зависи од маште и креативности оног ко пожели да у свој животни простор унесе различите уметничке вибрације.
Време проведено у радионици за Зорана је изузетно драгоцено. Ту је, каже, његова оаза мира и задовољства, коју ништа не може да надомести нити замени. Са задовољством истиче да су његови декоративни предмети отишли у Словенију, Немачку, Аустрију, Црну Гору, али и широм Србије, јер не пропушта прилику да своје умеће представи на цветним пијацама, сајмовима старих заната и манифестацијама широм наше земље.
– Људи се увек одушеве и радо купују потковице. Узимају их за срећу, имам мале, средње и велике и интересовање је подједнако за све. Препознају ме по томе и увек питају да ли имам потковице – с осмехом нам прича Зоран.
Посао који ради не би мењао ни за шта на свету. Велику захвалност дугује својој породици, без чије подршке не би успео да савлада овај занат и да од њега живи.
Рад који одмара
Када устанем ујутро око пола шест, донесем кафу у радионицу и почињем да радим. Лети радим цео дан, до касно у ноћ. Зими је другачије, јер треба ложити и ваздух је пун влаге. Верујте ми, овде се одмарам. Нема ничег лепшег него када на крају дана сумирам шта сам урадио и видим резултате. Уживам у стварању и читавом овом креативном процесу – прича са осмехом.
