Задругарство у Србији има дугу традицију. Наши преци, свесни да не могу све сами и да су удружени јачи и пред купцима, и пред државом, уједињавали су се у сеоске задруге које су биле носиоци производње, живота и напретка. Од тих старих, наслеђених задруга опстале су задруга у Азањи стара 128 година, а задруга коју води Никола Михаиловић, председник Задружног савеза Србије, траје већ 127 година. Говорио је о задругарству за „Добро јутро“.
Пише: Зорица Драгојевић
У Србији задругарство постоји од давнина, и то на различите начине. Људи се удружују као пољопривредници, занатлије, воћари, повртари. То је најлакши начин, можда и најбржи, да се дође до крајњег потрошача. Тако се најбрже долази и до финансијске добити – рекао је Михаиловић, додавши да је разлика у задругама и у потражњи у зависности од територије на којој се налазе.
Конкуришу за тракторе, дестилерије, хладњаче
– Може се рећи да су данашње задруге тематске – објашњава – да у једном крају у ком има више воћа то буде воћарска, где су сточари – сточарска, повртари – повртарска. То доводи и до различитости потражње на конкурсима за финансирање. Северна Србија и Војводина највише конкуришу за тракторе, централни део Србије за дестилерије, југ Србије за хладњаче.
То је нека подела и то је блага рејоницазија која је значајна за задруге. Потребно је да заживи знање и удруживање у задруге ,и ту је наша шанса. Уситњеност није добра, јер појединац не зна онолико колико зна више људи, а удружени на економским принципима могу да допринесу побољшању стања у својој области. Због тога, по речима Михаиловића, морамо познавати стање на терену и знати шта је потребно да би задруге опстале и да би подстакле развој пољопривреде и села.
– Видели смо да се неке задруге добро организују, небитно да ли специјализоване за воће или за поврће, па та њихова искуства преносимо на друге произвођаче који желе да се удруже. Знање је најважније и то нам увек фали.
Морамо сачувати институте
У Задружном савезу влада мишљење да аграрна политика мора, на првом месту, да се заснива на знању. Зато су увек окренути факултетима и институтима који су кључни фактори напретка пољопривреде.
Морамо сачувати институте – истиче Никола Михаиловић – јер ту је знање, богатство наше земље и замајац развоја. На другом месту је удруживање и зато промовишемо задруге. Задружни савез који ја водим стар је 127 година, задруга у Азањи постоји 128 година с више или мање проблема. Када смо доносили Закон о задругама, говорили су нам да прихватимо све што је добро у Европи, а примењиво је на нашој територији. Не знам колико су сва њихова искуства примењива код нас, али постојање самих задруга је најзахвалнији облик организовања малих произвођача. Колико су битне, говори и њихов немали број у Србији.
Данас имамо преко хиљаду нових задруга, а од тога је 71 посто земљорадничких. У том неком петогодишњем пресеку интересантна је 2019. година, када су формиране 304 нове задруге. Од свих тих бројних задруга неки квалитет свакако може и мора да се извуче
Поред задруга, додаје Михаиловић, битна су и мања економска удруживања. To je и један од будућих видова задругарства. Неколико мањих економских удруживања лакше је удружити у већу задруту.
– На срећу, људи су почели да се удружују па праве складишне и прерадне капацитете у заједничком власништву. Ту има више модела. Имамо и тачне податке што се тиче обојеног воћа, где су се произвођачи удружили на економским принципима, јер на неким местима сам видео да се удружују на демагошким и политичким, што је у старту осуђено на пропаст. Свако ко је заинтересован за удруживање на економским принципима може да нам се обрати и да га одведемо до одређене задруге, да види како то изгледа. Имају и они проблема, али удружени лакше то превазиђу – закључио је председник Задружног савеза Србије Никола Михаиловић.
У служби напретка
У Србији је велики број произвођача малине, али је мало потрошача. По мишљењу Николе Михаиловића, неке друге врсте воћа су знатно заступљеније на нашим трпезама. Немамо навику да једемо малине, иако су сласне и мирисне и пребогате здравим састојцима. Ми јесмо велики произвођачи малине, али не и конзументи. Неке друге врсте воћа су заступљеније, мада има помака и по питању малине и на томе треба радити у медијима и у школама.
Једино што мени као задругару није јасно код малинара је то око произвођачких организација. Која је правна форма код произвођачких организација? Ми имамо тачно законски формулисано да ли је нешто д.о.о, задруга, удружење и не знам која ће форма бити тих произвођачких организација малинара у будућности. Морамо свакако одабрати начин организовања који ће најбоље служити примени и развоју нових технологија, повећању приноса, развоју прераде и већем присуству на домаћем и светском тржишту.
