Пише: Светлана Мујановић
Анализе показују да је у свим типовима пољопривредног земљишта све мање органске материје, односно хумуса, а у нашим селима је све мање и стоке која би „производила“ стајњак, најбоље природно ђубриво за повећање хумуса у земљишту. Тај мањак се донекле може надокнадити употребом такозваног зеленишног ђубрива. Оно се може „производити“ на њивама, у баштама, воћњацима…
Биљке за зеленишно ђубрење у воћарству добра су помоћ обогаћивању земљишта. Оне се гаје да би створиле велику биљну масу која, када се заоре, обогати земљиште органским и минералним материјама. Тим процесом се стварају повољнији услови за развој микроорганизама, одговорних за бољу и лакшу исхрану воћака хранивима из земљишта.
Зеленишна ђубрива, осим што обогаћују земљиште хранивима, повољно делују и на структуру земљишта, побољшавају топлотни режим и микробиолошке процесе у њему, пошто повећавају садржај хумуса. На стрмим теренима ублажавају ерозију, док на песковитим успоравају пропустљивост и заустављају испирање.
При избору биљака за зеленишно ђубрење у воћњацима треба се определити за врсте које стварају велику количину зелене масе која се добро разлаже у земљишту, које одговарају клими и типовима земљишта датог места и добро подносе засену. Ваља знати да биљке за зеленишно ђубрење из земљишта у воћњаку узимају много воде и хране за развој. Због тога се препоручује или да се биљке за покровни усев посеју у току припреме земљишта за подизање воћњака, или да се гаје у младим воћњацима, када међуредни простор није прожет кореновим системом воћака, па се зелена маса може уносити у земљиште без бојазни од оштећења корена воћака тешким тањирачама или оруђима за заоравање.За младе воћњаке ваља одабрати биљке које се гаје у зимском периоду, а које се сеју у јесен и заоравају у пролеће, јер онда не конкуришу воћкама током вегетације, када иначе у нашем поднебљу често влада суша. Воћњаке у којима се гаје покровне врсте, у години њихове сетве, ваља обилније ђубрити, како воћке не би гладовале. Покровне врсте за зеленишно ђубрење без сумње су вишеструко корисне и у воћњацима у роду, чији је коренов систем добро развијен, продро је у дубље слојеве и нема озбиљне опасности да се заоравањем униште коренчићи.
Заоравањем зелене масе годишње се у сваки хектар земљишта воћњака унесе 25 до 50 тона органске масе, као и 30 до 50 кг чистог азота што је адекватна замена за ђубрење стајњаком, јер једна тона добро згорелог говеђег стајњака садржи пет кг чистог азота, два до два и по килограма фосфор оксида и око шест килограма чистог калијума.
Воћари који се одлуче да квалитет и плодност земљишта побољшају зеленишним ђубривом, односно гајењем покровног усева, пре набавке семена треба прво да знају на каквом типу земљишта је подигнут њихов воћњак. Многобројна испитивања су показала да није свака биљка за све типове земљишта.
Покрива се сваки други међуред
Воћари који се тек упуштају у овај посао треба да знају да се, приликом сетве покровних биљака у међуредове воћњака, ради правилнијег ђубрења земљишта, првенствено мањег исцрпљивања, обично засејава сваки други међуред. У време формирања махуна, а пре заоравањa, биљна маса се најпре поваља и уситни тањирачом или ротофрезом, а затим се тако самлевена уноси у земљиште орањем или тешким тањирачама. Следеће године засејавају се међуредни простори који су претходне године били слободни.
За лака земљишта са довољно креча користе се грахорице (маљава и панонска) у количини 140кг семена по хектару. Због особине да често полежу, боље је да се сеју здружене с ражи и овсом, а за један хектар је потребно набавити 50 до 60 кг семена житарица. Најчешће се сеју средином лета или у јесен, па се зелена маса заорава у јесен или пролеће. Ове биљке спадају у групу азотофиксатора, па земљиште обогаћују и са 60 до 80 килограма чистог азота по хектару.
За сувља и земљишта, исцрпљена слабим ђубрењем или како се то у народу каже испошћена, најпогоднија је лупина. И она је отпорна према мразевима, па се сеје у септембру а заорава у априлу или мају.
За брдске крајеве најбоља је хељда. Она успева на свим типовима земљишта, на јако киселим може дати чак два откоса годишње, а њена зелена маса се брзо распада у земљишту. Сеје се средином лета, у количини 120кг семена по хектару и заорава у јесен.
Препорука је да се за песковита и бескречна земљишта неутралне или слабо киселе реакције одабере лупина. Она се у топлијим крајевима сеје у јесен, у количини од око 180кг семена по хектару нето површине, и од ње се може сакупити пет-шест вагона зеленишне масе.
За зеленишно ђубрење могу се гајити и фацелија, медоносна биљка, која истовремено има двоструку улогу: веома је добра испаша за пчеле, а даје и квалитетно зеленишно ђубриво, јер има робустан надземни део. За хектар је потребно 15кг семена. Добрим су се показали и соја, детелина, суданска трава
Киселим земљиштима централне и западне Србије где је вредност пХ у просеку 4,7, највише „паше“ сточни (крмни) грашак који се може посејати у јесен, после бербе, или у рано пролеће. Биљке се брзо развијају и дају велике количине биљне масе. Овај грашак такође спада у групу биљака азотофиксатора. Грашак је склон полегању па је, због лакшег убирања, боље да се сеје здружено с ражи и овсом. Предност треба дати озимом сточном грашку јер је отпоран према мразевима.
