Од Београда до Врачев Гаја, села надомак Беле Цркве, кренусмо док још није ни како треба разданило. Зимско време па је сунце окаснило. Кроз читав Јужни Банат, преко Ковина, Шумарка села које 1. мај слави као славу, Гаја, Емануеловца, Дубоваца и на крају Јасенова, до жељеног места, лаганом вожњом магистралним путевима, нека два сата, прођосмо и видесмо сву лепоту равне Војводине. Успут сазнасмо да осим Беле постоји и Црвена Црква и да се на самом уласку у село Дупљаја налази реплика „Дупљајских колица“, артефакта старог 3500 година. У Врачев Гају, испред старе војвођанске куће у „п“, сређене да не кажем „као у бајци“, пред капијом што спаја два дворишта, дочекаше нас Радован и Елена Стошић. Некадашњи васпитачи по струци, он у Дому за незбринуту децу, она у локалном вртићу, касније у Белој Цркви, стоје насмејани, по свом младалачком стилу облачења мислите бар десетак година млађи и никако се не уклапају у слику сеоског домаћинства.
Дворишна изложба заборављених предмета
Елена, због које је оволики пут и пређен, шири руке, поздравља се као са најрођенијима, грли нас. Тај загрљај је присан, нежан загрљај баке, оне коју сте давно изгубили, а у овим рукама и у овој жени, у том тренутку поново осетили. И она јесте бака, бака целог села и околних села, а ту титулу заслужила је својим радом, својом преданошћу и жељом да младе животе обликује попут глине. Нежно, да не притисне превише, да изваја од љубави, да те крте душе не сломи већ ојача и отисне у живот.
– Добро нам дошли, надам се да нисте дуго и лоше путовали – говори уводећи нас у пространо двориште у које улазимо сад већ као пријатељи, јер не може другачије. Дочекује нас бели лабрадор, чије име не упамтих, мота се око ногу радостан толико да би вас од те среће оборио. А двориште? Оно је својеврсни музеј старих алата, старих заната, свега ту има. Вила дрвених, тророгљих, славски печат, рало, чешагије, ам, дрвене каце, возић за децу, љуљашке и керамички тањири из Југославије, оне негдашње. Док разгледамо дека Радован већ је скувао кафу, ону прву јутарњу, од које мирише цео дневни боравак у који смо из дворишта ушли.
Рад који инспирише и обликује
И, искрено кад уђете не знате где бисте се пре окренули, шта погледали, да ли уопште смете да седнете и да ли је то соба или атеље. За столом четири кафе, пуше се, око стола слике, штафелај, резбарене од дрвета животиње, прикази живота на камену, све оно што Елена јесте и што је кроз своје постојање била. Рођена Румунка, удата за Србина, жена која пустује, слика, пише, хекла, везе, хуманитарка пре свега, започиње своју причу.
– Рођена сам у Гребенцу 1952. године, септембра месеца као Елена Вакариу. Моји родитељи и брат били су просветни радници, а удала сам се за просветног радника са којим имам двоје деце. Као васпитач сам радила од 1974. године у Основној школи „Марко Стојановић“, касније сам прешла у Белу Цркву јер су се вртићи здружили – прича Елена у даху, између два гутљаја кафе. Руке, оне избодене пустовањем, не мирују. Све би да покаже у тренутку, и слику моловану, и камен, и извезени пешкир, и слике од вуне, и оне рађене на бибер црепу, и миришљаве куглице које је направила уз помоћ сеоске деце. Не чуди, таква је била и док је радила. Увек другачија, стално је тражила да у обданиште уведе новитете, да посао који ради не буде само посао, већ и стална иновативна радионица.
– Желела сам да деца визуелно доживе то како се нешто прави, како изгледа. Носила сам материјал, правила као у огледалу, да они виде моје покрете руку, а ја да не видим. На пример, маца која има четири ноге, реп, уши, да деца имају представу како се то ради – радећи са децом морала је да прави план рада за сваки дан и на маргинама тога плана свашта је записивала. Своје мисли, жеље, скице, стихове.
За сваког поклон од срца
Од тога је, када је отишла у пензију, на наговор супруга и деце, настало нешто лично, њене књиге са душом. Штампала их је, да би их поклањала, јер како каже у животу је битно давати, а не очекивати ништа за узврат.
– Ни једну слику, што сликану, што пустовану, нисам продала. Нисам ни књиге. Све поклањам. Имала сам четири промоције књига које су биле најпосећеније у Белој Цркви у Народној библиотеци. Прошле 2023. године није могла библиотека да прими све људе који су долазили на промоције. Никад један динар од тога нисмо узели. Сав новац од продатих књига на једној од промоција отишао је за лечење Ање Нагулов из Беле Цркве – због тога Елену воле и у околним селима, јер је она снага, мотор, покретач свега лепог, спона која не попушта.
Велики планови вредних људи
Она је ту да организује, да обучи, научи, да сеоску децу прихвати као своју и приреди им незаборавне тренутке у кући до њихове, коју су купили како би у њој организовали радионице.
– Решили смо да у наредном периоду у кући коју смо купили ту у селу, направимо етно кућу и радионицу за децу. Имали смо у септембру 2023. године, баш у тој кући, радионицу за децу где су она цртала, такмичила се у дувању балона, ко пре надува балон или каже нешто тројезично добије књигу – прича, не скидајући осмех с лица, док пролазимо просторијом у коме је радионица одржана. У њој дечји цртежи, на цртежима „баба“ и „деда“, знак искрене љубави. Свуда су трагови малих руку, на зидовима, на полицама са украсима које су израдили, у мирисним јастучићима од лаванде.
– Дружили смо се, учили, радовали, сликали, правили разне украсе. Деда је од дрвета изрезао пачиће које су бојили. Деца су уживала, видело се то по њиховим осмесима, по томе колико су се такмичили ко ће пре да одговори. На крају сам их из радионице довела у своје двориште да беру грожђе. Правили смо и јастучиће од лаванде, како би оно што су израдили својим ручицама понели мамама. На тај начин цело село учествује и дружи се, што је у малим срединама јако битно – закључује ова ведра жена, дубоких плавих очију у којима се скупила сва доброта овога света.
Некад у башти, сада машта
Стошићи, иако су на први поглед модерни сељани, нису бежали од сеоских послова. Некада су имали велику башту у којој је Елена уживала, јер ужива у свему што ствара. Како је старија, све је мање у башти, а све више слика, пустује, пише, хекла.
– Све волим. И да се модерно обучем и да радим башту. Пишем, пустујем, сликам уљаним бојама и акрилом, цртам, радим и на црепу. Имам и колекцију птица сликаних на камену. У плану ми је да локалне женице научим пустовању, да могу и оне да направе нешто што би изложиле на дружењима села и разним манифестацијама на које идемо и које организујемо.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
