У свим домаћинствима, а нарочито у пољопривредним, припремање зимнице почело би још у пролеће, наставило се до половине јесени, а врхунац посла збивао се управо у ово доба године.
Кикинда никад није заостајала у том послу. Ни у граду, а нарочито не у селима. Ко год је имао своју башту, подразумевало се да ће све из ње да се нађе у зимници или у ракији. За воћњак или повртњак важило је исто. Знало се да цела кућа стоји наглавачке, до те мере да су гости и посетиоци непожељни јер мама/баба ради овај важан посао.
Стаклене флаше и тегле жене су марљиво прале у врелој води, искувавале (при том би барем неколико тих стакленки пукло и могло једино да се баци, а ту би главна домаћица могла да добије и нервни слом), а онда је следио замршен процес чишћења, прања, сецкања воћа и поврћа, прокувавања, додавања шећера, конзерванса, винобрана и тајанствених зачина да би се све завршило редовима пуних тегли и флаша у шпајзу, свечано окреченом у бело и сређеном, где су чак и полице биле застрте везеним крпама или широким тракама хартије која се производила у живим бојама да послужи управо за застирање полица где је стајала зимница.
Та трака била је шира од полице и куповала се на метар, а један део би висио преко руба полице и обично би имао бордуру или „цокне“ (декоративне полукружно изрезане крајеве). Овако цакум пакум за изложбу сређен шпајз, жене су поносно отварале и показивале посетиоцима, набрајајући шта су све оставиле за зиму. Од зове се правио сок, од јагода сок и слатко. Вишње су ишле у компот, дунст, пекмез и слатко. Кајсије и шљиве у пекмез, све што није употребљено за припрему већ поменуте ракије.
Чак је и кора лубенице остављана за слатко. За све то биле су потребне „тоне шећера“. Краставци су преко лета припремани као летња туршија, на сунцу, а за зиму – у што већим количинама, у великим теглама у које су пажљиво сложени па преливени мешавином бунарске воде, сирћета и соли, уз додатак рена, зеленог грожђа, бибера у зрну и других магичних састојака, различитих од куће до куће.
Паприка се бланширала па остављала као кисела туршија, а за то је служила посебна врста округлих паприка, које тако лепо изгледају сложене у великој тегли, жуте или наранџасте у различитим нијансама. Она црвена служила је за припрему ајвара, а од појаве замрзивача ушла је у моду и печена па замрзнута, претходно ољуштена тако да се користи током целе зиме.
Многа домаћинства киселила су купус или мешану туршију (карфиол, шаргарепа, мали зелени плодови парадајза, паприка и све што се нађе) по свом рецепту, преношеном са генерације на генерацију. Од парадајза је за зиму остављан сок неопходан за припрему свих оних сосова и чорби. И поред сасвим солидне понуде туршије, пекмеза и свега осталог у продавницама, жене стављају зимницу, не жалећи свог времена, труда и рада и на глас презирући „то куповно“.
Трошак струје (или дрва за шпорет у сред лета), воде, воћа, поврћа, огромних количина шећера и свог рада – уопште не рачунају као ни трошкове обавезног кречења кухиње после стављања зимнице, с обзиром да пекмез, парадајз, сок од вишања и другог воћа неминовно испрскају зидове. Све што не може да стоји преко зиме (као першун, кромпир и шаргарепа у трапу, на пример), кувано је и прокувавано, са сирћетом или шећером, да би се сачувало и да би породица и кад није сезона могла да једе воће и поврће.
Стручњаци за друштвена „гибања“ некад су објашњавали да ће обичај стављања зимнице да изумре кад људи схвате да туршија из фабрике није ништа гора од оне спремљене по кућама а да свеже воће може да се набави у тржним центрима у свако доба године. Међутим, то се никада није десило. Зимница на сто начина ставља се и данас, где год је то могуће, а по нека пољопривредна газдинства направиле су од традиционалног стављања зимнице мали или велики бизнис у коме стари рецепти и њихова примена доживљавају пуну сатисфакцију на тржишту.
Све се мења, али радост због крцате оставе пуних тегли не јењава.
Извор: Агроклуб.рс
Фото: Pixabay
