Док је наша земља била велики извозник пољопривредних производа, као што су сува шљива, пекмез од шљива, јунад и црна свиња, међу њима су биле и наше аутохтоне сорте оријенталних дувана, које се данас тек одржавају као значајан антропогени биљни генетички ресурс.
Код нас се спорадично још мало гаје дувани типа вирџинија и нешто мало берлеј у Војводини, Мачви, деловима Семберије и у Подрињу.
Дуго сам размишљао о томе којом биљном културом да започнем причу о аутохтоним врстама биља, значајним с економског, биолошког, нутритивног, агрономског и еколошког аспекта. У мислима су ми пролазиле слике научних института, експерименталних поља и научних експедиција у Русији, Индији, Индонезији, многим европским земљама, Мексику и Сједињеним Америчким Државама. А почело је 1994. године, обележавањем стогодишњице од оснивања и рада највеће биљне банке гена на свету, ВИР-а. (Сверуског института за биљну производњу у Санкт Петербургу). У делегацији СР Југославије, коју је предводио др Милутин Пенчић, тадашњи координатор за оснивање Савезног завода за генетичке ресурсе, била је и моја маленкост. Моја улога била је по много чему посебна, јер је требало направити контакте и по могућству обезбедити додатни генетички материјал за оплемењивање свих типова дувана, за представнике Института за дуван у оснивању Фабрике дувана у Нишу.
Мисија је у потпуности успела. Предусретљиви домаћини, који су бринули о нама на сваком кораку, иако је у то време Савезна Република Југославија била изложена готово херметчким санкцијама међународне заједнице, саосећали су с нама и показали ту чувену широку руску, словенску душу. Знајући за моју жељу, позвали су ме код директора Института, садашњег великана РАН, академика др Виктора Драгавцева. А директор, крупне конституције, али гипких покрета, привукао ме је, готово најмлађег учесника светске Конференције, снажним загрљајем стављајући се у улогу заштитника. Рекао је да зна шта ми треба и да је његова институција отворена за нашу земљу, а да ме сада упознаје са др Александром Едуардовичем Шпаковим из Краснодара, који ради у Институту за дуван и махорке, а под окриљем њихове банке гена. И тако је почело…
Дуван Nicotiana tabacum L. припада роду Nicotiana, а фамилији Solanaceae (помоћница). Род Nicotiana броји више од 70 познатих врста које су у већини случајева пореклом из Јужне и Северне Америке. Гајени дуван води порекло из земаља Јужне Америке. Ова констатација базира се на мишљењу већег броја аутора, чему у прилог стоје историјска и цитогенетска истраживања која потврђују да је дуван био познат у Старом свету и пре открића Америке. Овом мишљењу доприносе и цртежи кинеског филозофа Конфучија (551-478). Да су навике пушења кинеских и монголских племена постојале у Конфучијево време, доказ је џеп за дуван који им је стајао на каишу и представљао важан део њихове одеће.
Најранији писани документ о открићу и пушењу дувана из 1492. године забележио је Христифор Колумбо. Он је писао о томе да многи мушкарци и жене држе између прстију замотано и на крају запаљено лишће дувана чији су дим удисали, а које су називали „табакос“. Појава пушења у Америци повезана је са животним условима старих Индијанаца, који су највероватније дуван случајно открили при паљењу логорских ватри. Дим који се приликом сагоревања лишћа и стабљика дувана ослобађао добро је послужио за растеривање комараца, за потискивање глади, причињавао им је задовољство приликом извођења религиозних обреда и служио као дар у миротворним преговорима.
Од уношења дувана у Европу па до његове употребе за пушење прошло је доста времена. Први Европљанин који је успео да изради цигару био је Димитрио Пела, који је то научио од индијанског поглавице Пандуке у Хавани, но ипак фабрикација цигаре у Холандији отпочела је у 17. веку, а мануфактура у Шпанији произвела је цигаре у Севиљи 1676. године.
Израда цигара на овим просторима отпочела је 1871. године у Љубљани, а израда цигарета 1881. у Сарајеву и 1942. у Прилепу. Дуван је у Србији сигурно дошао преко Турака, односно Османског царства. Француски путописац Лефевр забележио је 1611. године како у Прокупљу неки Турци пуше дуван у хладовини покрај дућана. Дуван је већ тада гајен на Балканском полуострву.
Дуван се данас гаји у ареалу од 40 степени јужне географске ширине до 63 степена северне географске ширине. Светска производња креће се на површинама од око 4,2 до 4,6 милиона хектара, а на њима је забележен између 5,2 до 5,7 милиона тона сировог дувана. Највише се производи у земљама Азије (око 33 посто светске производње), у северној и централној Америци око (23 процента), следе јужна Америка ( 12 посто), Африка (4 посто), Европа (12 посто). Највећи европски произвођачи су земље бившег СССР-а, као и Турска, Бугарска, Грчка, Италија и Пољска.
У свету се највише производи дуван всте вирџинија (flue cured) 40 посто, берлеј 10 процената, оријентални, полуоријентални (допунски) око 16 посто, а на остале типове отпада око 35 процената. Међутим, у току су огромне промене понуде и потражње које условљавају многобројни фактори, тако да у наредном периоду очекујемо велику потражњу за оријенталним и допунским дуванима, по којима је Србија била надалеко чувена.
Производња дувана код нас је остала на веома малим површинама и готово да је замрла на просторима која су се некад звала дуваништа у југоисточној, источној и јужној Србији. Спорадично се још мало гаје дувани типа вирџинија и нешто мало берлеј у Војводини, Мачви, деловима Семберије и у Подрињу. Просечан принос је око 1.400 килограма по хектару.
Да би се користио као средство за уживање, лист дувана мора да прође процес сушења и ферментације. Физиолошки ефекат пушења или жвакања потиче од алкалоида никотина који је природни састојак листа дувана. У цигаретама које су данас доминантан дувански производ широм света, међутим, превише је хемије и „синтетике“, а премало природе.
Кад се говори о технологији производње цигарета последњих 20 година, тренд су биле такозване бленд цигарете, брзогоруће, где се у „празном“ носачу вирџинијских дувана додају „синтетички“ сосови и адитиви, погубни по наше здравље. При високим температурама сагоревања ослобађа се око 300 супстанци, већином канцерогених и са другим нуспојавама, негативним по наше здравље. Ако се сетимо наших старих, који су у предаху ратних вихора, када је требало донети важну одлуку за себе, своју породицу, државу и одморити се од свих брига, завијали листове домаћих аутохтоних дувана, као што је велики херцеговац, дрина или гиланска јака, и доживели дубоку старост, јасно је какве су велике грешке направиле мултинационалне компаније и за то платиле баснословне судске казне за изгубљене судске спорове на тужбе оштећених или умрлих од конзумирања њихових синтетичких цигарета.
Да ли је могуће правити и произвести еколошку цигарету?
Одговор на то питање добио сам приликом студијске посете Куби 2000. године, где сам, на позив њиховог Института за дуван, одржао предавање о резултатима које сам приказао у дисертацији, одбрањеној на Вавилов академији у Санкт Петербургу, посвећеној методи одређивања генетичке хетерогености и еколошке пластичности различитих типова дувана.
Дакле, праву „еколошку цигарету“ или цигару већ су тада производили на Куби. Њен и основни носач, као и пуњач, ферментисани су и произведени на природан начин, од природних ароматичних дувана и тако произведена цигарета има минимално негативан ефекат по здравље конзумента, као и било која друга природно произведена храна.
Кубанци, весели, пријемчив и дужељубив народ, који ужива у благом и оштром укусу цигарилоса, пијуцкајући мохито и уз звуке салсе изнова проживљава младост, имају прави рецепт за еколошку цигарету и ја верујем у његову будућност. Без обзира на то што је у међувремену тренд производње цигарета отишао у потпуно погрешном смеру, сад, после готово 20 година, тврдим да ће се у Србију вратити производња златног лишћа на велика врата, јер ми имамо све природне услове за такву производњу, а имамо и аутохтоне типове дувана какви су потребни за еколошку цигарету.
Једна од наших аутохтоних сорти је Отља, допунски тип дувана. Изворно подручје јој је Косовско поморавље и Скопска црна гора, ту се гајила до 1999. године када се умножавање и одржавање сортне чистоће спроводило у Центру за пољопривредна и технолошка истраживања у Зајечару. Сада се одржавање ове сорте ради под мојим надзором у околини Врања и Бујановца, а све под пројектом генетичких ресурса алтернативних биљних врста, катедре за генетику, оплемењивање биља и семенарство Пољопривредног факултета у Београду-Земуну.
Отља је типичан оријентални допунски дуван и потпуни репрезент овог робног типа наших најбољих дувана. Усев се заснива из расада, а број биљака иде од 60.000 до 70.000 по хектару. Отљи одговарају лакша земљишта, богата хранљивим материјама. Од садње до почетка сазревања лишћа прође 60 дана, а до краја бербе 120 дана.
И аутохтона сорта-популација дувана, гиланска јака, типичан је представник најфинијих оријенталних дувана с подручја наше земље. Ова сорта припада басма-типу оријенталних дувана и са сортама-типовима отља и херцеговац, представља најпознатије и најфиније дуване Балканског полуострва.
Ова сорта била је раширена на приватним њивама као аутохтони материјал на подручју Косовског поморавља, Скопске црне горе, Јужног поморавља и Пчиње. Сада се одржавање ове сорте ради под мојим надзором у околини Врања и Бујановца, а све под истим пројектом као и отља.
Док је Србија била велики извозник пољопривредних производа, као што су сува шљива, пекмез од шљива, јунад и црна свиња, међу њима су били и оријентални дувани. У научно-истраживачком погледу, ови дувани врло су значајно природно добро због полиморфизма, као значајан антропогени биљни генетички ресурс. Међутим, уколико се не обнови и не стабилизује њихова производња, ово природно добро и антропогени биљни генетички ресурс нестаће потпуно на подручју где је присутно више од 350 година.
Неправедно оклеветан
– Ниједна биљка на планети није тако оклеветана и озлоглашена као дуван, а потпуно неправедно. Дуван је оптужен да узрокује рак плућа, а то, једноставно, није тачно. Чак је утврђено да дуван делује антиканцерогено – пишу ових дана “Зелене новине”. Рак плућа узрокују додаци у цигаретама, а не дуван када се пуши у лули или у тзв. завијеним цигаретама. Отровни су додаци који се стављају у цигарете да би им поправили арому, учврстили пепео или јачину дима који пушачи увлаче у плућа!
Проф др Владан Пешић
Добро јутро број 571 – Новембар 2019.
