Интересовање за наследну везу између родитеља и потомака увек је било присутно у различитим формама, али генетика као научна дисциплина није постојала пре рада Грегора Мендела (1822-1884), средином деветнаестог века, и то на баштенском грашку. Разлог због ког је Мендел био прва особа која је дошла на идеју да те наследне везе постоје. Захваљујући његовим експериментима на баштенском грашку који су трајали пуних осам година (1856-1864), створене су прве представе о томе који су основни принципи наслеђивања појединих особина код живих бића. До експеримента Мендела на грашку, владало је уверење да је наследност особина контролисана сваком, ма и најмањом капљицом „телесне течности“ организма, и да се услед „мешања“ телесних течности родитеља не може предвидети какве ће се карактеристике развити код потомка. Мендел је, међутим, доказао да се развиће сваке особине налази под контролом наследних фактора (касније названих „генима“), тј. специфичних партикула (делића, честица) које не губе свој интегритет („не спајају“ се), већ могу слободно да се међусобно комбинују и да се неизмењене преносе од родитеља на потомке (познато као I и II Mенделов закон о наслеђивању). Менделови радови остају непоменути у истраживачкој литератури до 1900. године, када су три друга научника независно у истраживањима дошли до истих закључака. Управо та 1900. година узима се као симбол почетка генетике као савремене научне дисциплине у свету. Та три научника из различитих земаља Европе схватила су значај резултата Менделовог експеримента са грашком и својим научним публикацијама подржала његову теорију наслеђивања. У пролеће 1900. године појавио се рад холандског научника де Фриза, професора ботанике на Универзитету у Амстердаму, који је, радећи највише на биљкама из рода Oenothera и Datura, дошао до сличних закључака о законитостима наслеђивања, као и Мендел пре 35 година. Два месеца после рада де Фриза појавио се рад Коренса, који је експерименте вршио на кукурузу и грашку, а месец дана касније и рад професора фон Чермака на Агрономском факултету у Бечу, који је радио на грашку. Експерименти ових научника не само да су потврдили налазе Мендела, већ су истакли и објаснили значај његовог рада. И наша тадашња скромна Српска академска заједница од самог почетка била је укључена у развој тада младе науке-генетике. Др Александар Стебут, руски и српски грађанин и научник, пребегао и избегао вихоре грађанског рата у својој матици домовини, заслужан је са малом елитном групом академске заједнице из некадашње Царске Русије за развој научне мисли (укључујући и пољопривредне науке) у Србији. Био је на посдокторским студијама у Бечу код фон Чермака (једног од тројице заслужних за почетак развоја нове науке) из области генетике и први предавач генетике на овим просторима, која је почела да се предаје на Пољопривредном факултету у Земуну, Универзитета у Београду, сада далеке 1923.године. Дакле у самом зачетку модерне науке. Зато је и чувена Српска (некада југословенска) школа генетике и оплемењивања биља и даље водећа на овим просторима и једна од водећих на ширим европским и светским меридијанима. Грашак је уз дуван био најкоришћенији биљни материјал и модел за генетичка истраживања-ми њему дугујемо ВЕЛИКО ХВАЛА!
Старе аутохтоне сорте грашка
Грашак – (Pisum sativum L) спада у културу која се јако дуго гаји. Он има велику биолошку, нутритивну, агрономску и економску вреднст.Најважмије сортне карактеристике су дужина вегетације, висина биљке, број зрна у махуни, крупноћа зрна и апсолутна маса семена, а према облику семена на варијатете-vulgare (са глатким) и medulare (са смежураним зрном) и према начину коришћења махуне и зрна – на крунце, шећерце и њивски грашак (за зрно). Према дужини вегетације све сорте су сврстане у четири групе: *ране, до 60 дана вегетације; *средње ране са 61-65 дана вегетације; * средње касне са 66-70 дана и * касне,изнад 70 дана вегетације. Још се могу поделити према крупноћи зрна на крупнозрне, ситнозрне и сорте са средње крупним зрном, а према боји на тамнозелене и светлозелене. Постоји подела на баштенске и индустријске сорте. За гајење у баштама сорта може бити висока и светлозелена, док за гајење у густим условима (индустријски начин) сорта треба да буде ниска или средње висока , зелена и тамнозелена. У зависности од сорте и броја берби, принос зеленог зрна је 2-9 т/ха, грашка шећерца 8-15 т/ха махуна и зрелог зрна до 2 т/ха.
Када су у питању одомаћене сорте високог детерминантног раста, погодних за баште и органску пољопривредну производњу, гаји се мали провансалац, чудо америке и келведон. Највише се гаји аутохтона сорта
Мали провансалац
Одомаћена сорта грашка која је најомиљенија у органским био баштама. Он има велику биолошку, нутритивну, агрономску и економску вредност. Користи се зрно и махуна, који имају велику хранљиву и енергетску вредност због садржаја угљених хидрата, беланчевина и скроба. Зрно може бити глатко или наборано, а по грађи махуне разликују се крунци и шећерци, чије се махуне користе за јело. Сорте шећерца где се у исхрани користи цела махуна су мање заступљени, али се у башти гаје старе сорте. Ради се о домаћој аутохтоној сорти грашка, која је веома рана сорта, велике родности и одличног укуса. У појединим махунама може бити 10 до 11 зрна (у просеку око 9). Висина стабљике је до 45 цм и нетреба јој никакав ослонац. Ова сорта је погодна за репродукцију и зато се често гаји у органској производњи и добијање властите семенске производње. Погодан је за директну сетву у првој половини године (од почетка фебруара до краја априла) и другој половини године (од почетка октобра до краја новембра). Обзиром на кратку вегетацију, одличан је предусев за многе врсте поврћа у био башти, јер као и све махунарке, обогаћује земљиште лакоприступачним азотом, а одличан је као зеленишно ђубрибо и међуусев. Грашак долази на треће место у плодореду био баште, врло ретко се ђубри (1-2 кг/м2 згорелог стајњака или компоста), односно 60-80 кг/ха Н:П:К (ако се ради о еколошкој пољопривреди) са приносом од 5т и износи 40-60 кг азота и фосфора и 60-90 кг калијума. Сетва раних сорти могу се сејати и после салате, ротквице, ране келерабе. Последњи рок сетве је прва половина јула. Јесења сетва обавља се половином октобра. Сеје се у редове ручно или мини ручном сејалицом, тако да се ова аутохтона сорта сеје на 30 цм међуредног одстојања, а размак у реду је 2-3 цм и оваква сетва одговара вишекратној берби. Потребна количина семена зависи од крупноће зрна и начина сетве (од 200-350 кг/ха).
Чудо америке
Робусна одомаћена сорта, тамнозелене боје, висине до 70 цм. Махуна је права, затупаста са 7-8 зрна у махуни. Зрно је средње крупноће, тамно-зелено и укусно. Сазрева за 70 дана од ницања до технолошке зрелости и спада у средње стасне сорте. Приносна је са продукцијом од 6-7 т/ха и предвиђена је за баштенски начин гајења. Високим сортама грашка треба обезбедити потпору у облику шпалира. Сеје се у пантљике, растојање редова је 25 цм и пантљике 50 цм. Између два реда грашка разапне се један или два реда жице за које се причвршћују биљке из оба реда. Прво повезивање обавља се када грашак достигне висину 10-15 цм. Уколико се закасни, грашак брзо полегне. У току вегетације залива се једном до три пута. Зрење је постепено и бере се сваких 2-3 дана.
Добро јутро број 578 – Јун 2020.
