Кишно и топло време прави је рај за гљиваре, јер погодује гљивама. Зато у годинама каква је била протекла 2018. долази до правих „експлозија“ и по броју врста, и по количинама гљива које се током оваквих година могу пронаћи у природи. Спарне дане, нажалост, прате и вести у новинским црним хроникама које говоре о опасностима нестручног сакупљања и неопрезног конзумирања ових дарова природе, о лакшим или тежим облицима тровања гљивама са неретко трагичним исходом.
Гљиве су, наиме, веома популарна, здрава и нискокалорична храна, али се поред јестивих понекад у корпи нађе и понека отровна, па чак и смртно отровна печурка.
Зелена пупавка кажњава неискусне
Није тачно да свака гљива има свог отровног двојника, али многе их имају. Зато свету гљива треба приступити пажљиво и студиозно. Савет за сваког почетника би увек био: научити прво отровне врсте па се тек онда бацити на брање јестивих.
Грешке које могу коштати живота често умеју да буду баналне. Добар пример је похлепно брање благве (Amanita caesarea) док је још у фази јајета, уз изговор да је тако најукуснија, са опасним превидом да и зелена пупавка (Amanita phalloides), која не опрашта тако лако, исто расте из овојнице попут благвине и у тој фази те две гљиве могу бити замењене.
Зелену пупавку берачи често замене и зеленим зекама и голубачама (род. Russula). Искусни гљивар обично у неверици одмахне главом сваки пут када чује да се неко отровао зеленом пупавком (иначе гљивом коју сваки гљивар научи чим се почео бавити овим хобијем) берући зеке и голубаче зато што, осим зелене боје, те гљиве немају ништа заједничко.
Постоје и добровољна тровања која се обично везују за употребу мухаре (Amanita muscaria). Особе које користе мухару покушавају да изазову халуцунације по којима је ова гљива позната. У томе делимично успевају, али занемарују кључну ствар: халуцинације су нуспроизвод деловања токсина те гљиве, а особа која ју је користила, након краткотрајног ужитка, остаје са оштећеним бубрезима.
Заводница на пијачној тезги
Не трују се само берачи самониклих гљива. Понекад и шетња локалном пијацом може бити опасна за здравље. Неретко се на пијацама проналазе отровне врсте или врсте којима је потребан посебан режим припреме да би изгубиле отровност. Забележена је недавно продаја заводнице, која изазива јаке гасторинтестиналне тегобе. Заводница није смртно отровна, али се сви отровани слажу у једном: у неком тренутку хоспитализације сви су редом пожелели да су мртви због несносних болова и тегоба које ова гљива изазива.
На једној београдској пијаци је забележен случај такозваног поточног вргања. Наиме, под тим именом је продавац на тезги продавао отровну гљиву Paxillus involutus, која у себи садржи кумулативни отров који се таложи у организму, и након узастопног конзумирања те гљиве може да доведе и до смртног исхода.
Неке, иначе јестиве гљиве изазивају алергијске реакције. По томе су посебно познати буковача Pleurotus ostreatus и домаћи шампињон Agaricus bisporus. Узрочници тровања код гајених врста нису гљивини токсини, већ хемијски адитиви који служе да гљива остане свежа. Понеке гљиве се воде као јестиве али уз констатацију да могу изазивати тегобе код преосетљивих особа. По томе је позната куштрава сунчаница Chlorophyllum rachodes, која је прилично честа у шумама Србије.
Тровања изазивају и безусловно јестиве гљиве које су коришћене у исхрани након неадекватног чувања, када се конзумирају престарели и оболели примерци, гљиве које су замрзнуте па пуштене да се одледе и одстоје, као и гљиве које су припремљене па предуго стајале у неадекватним условима.
Како спречити да до тровања дође? Више је начина али је најбољи почетак тај да се слушају савети познавалаца, да се у брање иде са искусним гљиварима, или да се особа учлани у неко од локалних гљиварских друштава. Такође, на интернету постоје многе групе које се претежно баве гљивама и свако може да постави питање члановима тих група везано за гљиве које је налазио или да постави фотографију пронађене гљиве (поштујући упутства групе), где ће добити најближу могућу идентификацију и савете како да поступа приликом брања гљива.
Од мучнине и повраћања до коме и смрти
Већина тровања гљивама може се поделити на девет синдрома, истиче Маја Караман у “Синдромима тровања“. Разликују се по дужини латентног периода, као и по симптома које испољавају отровани гљивама.
Фалоидински синдром карактеришу дуг латентни период (6 до 24 часа до појаве првих симптома) и појава две фазе – гастроинтестиналне и хепатореналне. Након дугог латентног периода долази прво до гастроинтестиналне фазе у виду мучнине, повраћања, болова у стомаку, водене, а касније и крвљу праћене дијареје. Ова фаза траје 12 до 24 часа, а понекад и до четири дана. Затим се јавља лажно побошање стања, које траје до 24 часа. У овом периоду долази до оштећења јетре. Јетра постаје увећана и осетљива на додир, јавља се жутица и стомачно крварење, олигурија и анурија, поремећај свести, а четири до седам дана након фаталног оброка, долази до смрти услед хепатичне коме. Уколико не дође до смртног исхода, следи дуг период опоравка.
Гљиве узрочници фалоидинског синдрома, кривци за око 90 одсто смртних случајева тровања гљивама су Amanita phaloides, Amanita virosa, Galerina marginata, Lepiota brunneoincarnata…
Ореланински синдром има дуг латентни период (2 до 20 дана од конзумације до појаве првих симптома). Као последица деловања токсина који изазивају овај синдром настаје озбиљно оштећење бубрега, које може довести до смрти. Основни симптоми су: исцрпљеност, смањен апетит, главобоља, повећана жеђ и сувоћа уста, полиуриа, повраћање, дијареја, дрхтање, болови у лумбалном региону. У каснијем стадијуму јавља се олигурија и анурија као последица оштећења бубрега.
Гљиве из рода Cortinarius су изазивачи овог синдрома.
Гиромитрински синдром карактерише латентни период од 6 до 12 сати, након којег следи гастроинтестинална фаза. Симптоми су веома варијабилни и варирају од осећаја слабе мучнине до смртног исхода. У иницијалној гастроинтестиналној фази то су: исцрпљеност, осећај надутости, болови у стомаку, вртоглавица, главобоља, повраћање. У многим случајевима након ове фазе дође до потпуног опоравка. У озбиљнијим случајевима долази и до хепатореналне фазе: повећана и осељива јетра, жутица, хемоглобинуриа, као и разни неуролошки симптоми. Након два до три дана колапс циркулације и респирације може довести до стања коме и смртног исхода.
Иазивачи овог синдрома су гљиве из рода Gyromitra.
Мускарински синдром, упркос његовом називу, нема везе са тровањем узрокованом конзумирањем гљиве Amanita muscaria, већ га изазивају гљиве родова Inocybe и Clitocybe. Има кратак латентни период и први симптоми се појављу већ 15 до 30 минута након конзумирања гљива. Основни су: отежано дисање, појачано лучење пљувачке, појачано знојење, повраћање, дијареја, грчеви, сужење зеница, теихопсиа (визуелне сензације у виду флуоросцентних цикцак линија), поремећај вида, снижен крвни притисак, успорен пулс. Смртни исход је редак и забележен је у само 5 одсто случајева тровања.
Пантерински синдром има снажан психоактивни ефекат. Латентни период траје од 30 минута до 3 сата. Након 10 до 15 сати, симптоми нестају и следи снажан психоактивни период дубоког сна. Основни симптоми су слични онима који настају као последица интоксикације алкохолом: конфузија, проблеми у говору, атаксија, поремећај вида, исцрпљеност. У зависости од окружења у којем се човек налази, могући су различити ефекти: анксиозност и депресија, индиферентност, еуфорија, плакање, неконтролисани смех, разиграност, певање… Поремећај у перцепцији времена и простора, халуцинације и осећај надљудске снаге такође су типични симптоми овог синдрома. Често се јављају и дрхтање и грчеви у мишићима. Пантерински синдром није смртоносан, али с обзиром на то да долази до озбиљног поремећаја свести, смртни исход није искључен.
Узрочници су: Amanita muscaria, Amanita pantherine, Amanita gemmata, Amanita regalis…
Псилоцибински синдром, за разлику од осталих синдрома, настаје намерном конзумацијом токсичних гљива због њиховог специфичног ефекта и користе се као рекреационе дроге. Симптоми се могу поделити у две групе: 1) физички настају након кратког латентног периода (од 15 минута до 2 сата) и обухватају главабољу, вртоглавицу, поремећај равнотеже, успорен пулс и снижен крвни притисак, и 2) психоактивни – овај ефекат је домнинантан и доживљава се као веома позитивно или веома негативно искуство. Неки од симптома су: осећај среће, анксиозност, депресија, осећај слободе, агресија (према другима или према себи), бес, халуцинације, поремећај перцепције времена и простора, деперсонализација, делиријум… Ефекти престају након 6 до 10 сати, најчешће без последица.
Изазивају га гљиве из рода Psilocybe.
Копринус синдром специфичан је по томе што до токсичног ефекта долази једино уколико се након оброка од гљива конзумира и алкохол. И најмања количина алкохола је довољна да изазове овај синдром, а осетљивост на њега може да траје чак до 72 сата. Симптоми се појављују већ неколико минута након конзумирања алкохола и јавља се: осећај врућине, интензивно црвенило лица, врата и груди, метални укус у устима, убрзан пулс, дрхтање удова, главобоља и вртоглавица, снижавање крвног притиска. Мучнина и повраћање се ретко дешавају. Смртни случајеви нису забележени.
Најпознатији изазивач овог синдрома је гљива сиви јарчић (Coprinopsis atramentaria).
Паксилус синдром представља имунохемолитичку анемију, и пре се може сматрати алергијском реакцијом него типичним тровањем. Први симптоми се појављују након релативно кратког латентног периода који траје 1 до 2 сата и подразумева грчеве у стомаку, повраћање и дијареју, након којих следе хемолитички симптоми: субиктерус, олигурија, анурија, хемоглобинурија и болови у бубрезима. Такође долази и до пада у концетрацији хемоглобина. Карактеристика типичног паксилус синдрома је да је настаје након дугог периода конзумације токсичне гљиве.
Изазивач је гљива Paxillus involutus.
Гастроинтестинални синдром обухвата све врсте тровања код којих су гастроинтестинални поремећаји доминантни и не долази до трајних оштећења органа. Након релативно кратког латентног периода (15 минута до 2 сата) јављају се мучнина, повраћање, дијареја, абдоминални болови и грчеви. У озбиљнијим случајевима долази до грчева у мишићима и поремећаја у циркулацији. Такође, јавља се и појачано знојење, саливација и дрхтавица. Овај синдром не изазива никаква трајна оштећења, међутим, код мале деце, као и код старијих и болесних особа, може доћи до озбиљнијих последица.
Велики број гљива изазива овај синдром – родови Russula, Lactarius, Boletus, Ramaria и др.
Како и зашто се трујемо?
Како до тровања уопште долази? О чему то треба водити рачуна када се сакупљају самоникле гљиве? Одговори на ова питања уопште нису једноставни, али се ипак могу издвојити неки основни:
Недовољно познавање гљива основни је разлог тровања. Не постоји неки универзални кључ на основу којег се могу разлучити отровне од јестивих гљива. Да би их безбедно брао за исхрану, гљивар мора познавати карактеристике сваке врсте понаособ и основне карактеристике родова гљива.
Непажња је увек корак до несреће. Понекад најситније особине одређене врсте могу да представљају разлику између укусног оброка и викенда у болници, или чак рубрике у црној хроници. Идентификација пронађене гљиве се никада не сме радити овлаш или на брзину. Обраћање пажње на детаље је управо оно што разликује гљивара од обичних берача који познају свега неколико врста, а и тих неколико овлаш и површно.
Претерана самоувереност веома је чест узрок тровања. Иако су распрострањене заблуде да се најчешће трују „стручњаци“ који цео живот беру самоникле гљиве, углавном се испостави да ти такозвани стручњаци спадају у групу берача који ни приближно довољно не познају сложени свет гљива, али тврде да су велики познаваоци иако су током своје берачке каријере брали свега неколико најчешћих врста. Године богате гљивама умеју да изнесу на светло дана неке ређе врсте на којима ови назови стручњаци “падају” и завршавају хоспитализовани.
Временски услови могу утицати на кобне грешке берача. Киша понекад уме да уклони препознатљиве карактеристике појединих врста, услед чега може доћи до замене и тровања. Такође, блага зима може да „превари“ типично јесењу гљиву, која тада залута у пролеће и бива замењена њој сличним пролећним врстама.
Традиционалистичке заблуде такође узимају данак. Тешко је искорењива особина нашег народа да ће радије веровати „седим“ главама него упозорењима научника. Тако долазимо до читаве лепезе заблуда, попут оних да гљиве са пањева нису отровне, да су само оне јарких боја отровне, да сребро потамни у додиру са отровном гљивом и слично.
Грешка друге особе може и зналце коштати здравља или главе. Понекад се и пажљив гљивар отрује туђом грешком. Забележено је више случајева тровања отровном заводницом тако што је особа поверовала неком другом и са торбом пуном лисичарки у котлић убацила и отровне заводнице.
М. Даљев
Добро јутро број 562 – Фебруар 2019.
