Rakije i vina, kažu Sremci, nikad dosta i redovno zlatnim kapima svake jeseni pune podrume. Međutim, u Grgurevcima, selu nedaleko od Rume, jedna porodica se ne uklapa u ovu sliku. Angelina, familija je iz milošte zove Lina, i Vasilije Jovešković, ljudi vedrog duha i skloni „fantaziranju“, umesto da podrum napune klasičnim vinima i rakijama, prave smislene ili besmislene delicije, spajaju nespojivo i, za čudo, imaju uspeha. Sve što proizvedu brzo prodaju na pijacama, vašarima, noćnim bazarima, sajmovima, jer sve je prirodno. Stekli su već puno stalnih kupaca tako da njihove teglice i flaše ne leže u podrumu ili ostavi.
Poljoprivredno gazdinstvo Vasilija Joveškovića iz Grgurevaca već desetak godina na tržište plasira rakiju, voćne likere, džemove i slatko od raznih vrsta voća. Sve je prirodno, po starim receptima koji se prenose s generacije na generaciju, uvek uz dodatak i neke novotarije, kao zaštitnog znaka ovog gazdinstva. U njihovom asortimanu ima više od 70 proizvoda.
Koliko voćaka, toliko likera
Srem je pun autohtonih vrsta voća i povrća i mnogi meštani te prednosti znaju da iskoriste. Bogate berbe pakuju u tegle i flaše i čuvaju za zimu. Joveškovići su smelo zakoračili korak ispred svih.
– Čovek treba samo da bude vredan i da ima neku ideju – priča Vasilije.- U Sremu svega ima, potrebni su samo volja i vredne ruke. Mi smo krenuli sa tek nekoliko proizvoda, i zimi, kada nema puno posla, i dalje istražujemo nove recepte i u leto ideju pretačemo u proizvod. Sada imamo slatko od skoro svih vrsta voća koje raste kod nas.
Imanje Joveškovića nije malo. Našlo se na njemu svakakvih voćnih vrsta, od perspektivnih novih selekcija do onih starinskih, nasleđenih od predaka. I ne čudi što je „šmek“ njihovih proizvoda drugačiji. Njihovi likeri su prepoznatljivi i po boji i ukusu. A recepti nisu tajna, a nisu ni dovoljni. Potrebni su i ljubav, vredne ruke i želja da se stvori nešto izuzetno, ukus koji će se pamtiti.
Dešava se da tokom jeseni ne stignu da prerade svo voće. Tada višak stave u zamrzivač i zimi ga otapaju na sobnoj temperaturi i umesto da koriste blagodet sunca jer ga nema, liker kuvaju. Ali, ukus i kvalitet mora da budu isti. Jer, ako se poverenje kupaca izneveri, nema „vajde“ od velike proizvodnje. S tim nema kockanja.
Slatko od ljute paprike
Slatko od ljutih papričica, koje je domišljati Vasa u šali nazvao „Grgurevačka vijagra“, iz Linine kuhinje odlazi kao na pokretnoj traci. Zbog imena ili kvaliteta – još se ne zna. Uspeli smo da im ukrademo recept. Zanimljivo je da se o ovom specijalitetu tak odnedavno priča, a on je, kako Lina kaže, bio poznat još iz vremena njene bake. Istina, ovaj nije iz bakinog starog kuvara, pripremaju ga po tajlandskom receptu koji ima bogatiji ukus. Svi u Srbiji prave ljutenicu, a oni su se odlučili da naprave slatko od ljute paprike, i to se pokazalo kao pravi pogodak.
– Kao za pripremu svakog slatka, potreban je šećer – poverava nam Lina. – Jedan kilogram šećera špinujem s vodom do željene gustine. Vode nalijem tek toliko da šećer ogrezne. U međuvremenu sameljem ljute papričice zajedno sa semenkama, koliko zavisi od ljutine i želje kupaca, ubacim u ušpinovan šećer i kuvam dok se ne skuvaju i meso papričica i semenke.
Zatim se posuda skloni s jake vatre, dodaju se dve kašike meda i sok od jednog limuna radi stabilizacije ukusa i još malo se ukuva. Gotovo se razliva u sterilisane tegle, uvrnu poklopci, pretrpa i kada se potpuno ohladi odnosi u špajz.
Slatko i ljuto, po mnogima nespojiva dva ukusa, veoma lepo se „slažu“ s svim vrstama predjela, ribe, talandare, roštilja, pečenog mesa… Nema jela uz koje se ne služi. Dovoljno je samo premazati ispečeno meso ili proizvod namenjen predjelu i ostaviti da upije. Ostalo ide u priču.
Piše: Svetlana Mujanović
