Захваљујући централној позицији на Балкану, миленијумској раскрсници путева између Истока и Запада, Србија има право богатство разноликости великог броја јабучастих, коштичавих, језграстих, па чак и јагодастих воћних врста.
Пише: Јасна Бајшански
Богатство једне земље мери се и по богатству биодиверзитета. Србија је у центру Балканског полуострва које је секундарни центар дивергентности, разноликости за велики број јабучастих, коштичавих, језграстих па чак и јагодастих воћних врста. Балкан се већ 2.500 година налази на раскрсници трговачких путева који су водили од Кине ка Западној и Јужној Европи. Наш велики стручњак за воћарство др Владислав Огњанов каже да је тада огромна генетска разноликост из далеких светова доношена на Балканско полуострво, а ген центри доместификације воћних врста су првенствено у Кини.
Трговци су на пут морали да понесу храну, па самим тим и воће. Путовало се бродовима, али пре свега караванима, на чувеном Путу свиле и Путу чаја. Када је генетски материјал стизао на Балкан, суочавао се с новим климатским условима и током 2.000 година дошло је до адаптације великог броја генотипова.
Уз старе сорте иду и стари рецепти
Људи су за своје потребе, а то се зове очување генетичких ресурса, почели да умножавају ове воћне врсте. Тако је створен велики број аутохтоних сорти.
– Њих пре свега краси квалитет, и то некад не само за стону употребу, већ и за прераду. Стари рецепти прављења зимнице настали су баш за прераду старих сорти. Другог начина да се плодови очувају није било. Ми смо с аутохтоним сортама сакупљали и традиционалне рецепте. Као пример навешћу водњику. – прича Огњанов.
Он ипак додаје да аутохтоне сорте нису увек боље од нових. У расаднику породице Огњанов МАВМ код Каћа можете наћи нове сорте које су боље од аутохтоних. Имају бољи квалитет и унету генетску отпорност дивљих врста, тако да дају чак и резистентност на болести, док је код аутохтоних сорти реч о толерантности.
Гајење аутохтоних сорти на окућницама је велики искорак, док се мали број њих гаји у производним засадима. Разлог лежи у томе што се у већини земаља 70 до 80 %, а у Француској чак и 90 % плодова воћа продаје у супермаркетима, а њима је важнији изгед, крупноћа и уједначеност, него квалитет. Воће је стављено у неки фенотип плодова, што значи 3 до 4 сорте по воћној врсти, по времену зрeња – рана, средња и касна. Као пример може се навести плава шљива, код које не постоји сортна разноврсност као код, на пример, јабуке.
Јапанске крушке отпорне на ервинију
У расаднику чувају све што им људи донесу. Материјал прво искалеме, ставе у колекцију и сачувају оно што је искорак ка интегралној и органској производњи или допуни сортимента. А када је о сортименту реч, овде се налазе воћне врсте од најранијих до најкаснијих.
– Ако се покаже да су ове аутохтоне сорте боље од оних које излазе из одгајивачких програма, чувамо их и умножавамо. То се пре свега односи на јабуку. Као члан тима који је радио на пројекту колекционисања и ауторизацији аутохтоних сорти, видео сам да их на Балканском острву има више од 150. Као пример навешћу шуматовку. Она нема отпорност на паразите, али се може јести целе зиме. Чак се плод не може конзумирати одмах са гране, јер треба да одстоји известан период испод листова. Пролазећи поред шуматовке, током целе зиме можете да поједете свеж плод – каже овај стручњак за воћарство.
Према његовим речима, у расаднику је сакупљено све што је отпорно на крушкину буву, јер је реч о озбиљном паразиту који је данас резистентан на скоро све инсектициде. Као пример наводи свима омиљену за јело и прављење ракије – виљамовку. Она се у данашњим условима мора прскати веома озбиљно и организовано, односно, мора се радити хемијска заштита. Али, има пуно сорти које имају високу толерантност, чак и отпорност на ервинију. Примера ради, јапанске сорте су скроз отпорне, а постоје и природни хибриди између јапанских и наших крушака, попут киферовог сејанца који је култна сорта за свако буњевачко двориште.
– По угледу на то укрстио сам виљамовку с јапанском сортом ниђисики, тако да имамо јединствену сорту у том типу, код нас регистровану као Иванино злато. Она се уопште не прска. Када говоримо о шљиви, пожегача се скоро изгубила јер је јако осетљива на вирус шарке. Исто се дешава и с црвеном ранком која је искључиво ракијска сорта. Она даје невероватно лепу ракију, али ту би требало урадити клонску селекцију и ослобађање од вируса. Њена основна мана је у томе што најбољи квалитет даје из изданака, а не калемљена. Расадници воле да калеме типски, с познатим генотипом познатих помолошких карактеристика – објашњава др Огњанов.
Лепота фекетићке вишње, бресака Маше и Леле
Лепа прича је и о фекетићкој вишњи која успева у Фекетићу и Малом Иђошу, а према речима нашег саговорника, нема лепше мареле на свету од ове. На окућницама и дрворедима у та два села има више од 20.000 стабала ове воћке.
– Ми смо умножили неколико типова, да бисмо је сачували. Много је аутохтоних сорти вишања. Једна од њих је облачинска вишња, која се данас плантажно гаји. Пољопривредни факултет у Новом Саду створио је прве две виноградске брескве. Од памтивека је бресква ишла уз винограде. Она је краћег века, али се обнављала тако што су коштице клијале. Више од 10 година посветили смо селекцији виноградске брескве и колекционисали више од 500 генотипова на територији целог Балканског полуострва и створене су две сорте – Маша и Лела. Оне су крупног плода – и преко 200 г, имају укус, мирис и арому виноградске брескве. Нису много трајне, али су врло отпорне на проузроковаче болести, високо су толерантне на коврџавост листа и, уколико се током зиме заштите, могу се јести органски плодови. Ове две сорте се по времену зрења надопуњују на 15 дана – каже др Огњанов.
Оквири:
Старе стабла богато рађају
Др Огњанов каже да су аутохтоне сорте драгоцено наслеђе. У нашим руралним, слабије развијеним крајевима, али и на окућницама, и данас се налазе стабла старих сорти. Наводи пример крушке која је, посебно код Немаца који су живели у Војводини, била култно воће, па је у сваком дворишту било бар једно, а најчешће више стабала крушке. Аутохтоне сорте крушке су дуговечне, а неке од њих рађају и неколико стотина килограма сваке године. У Србији је познато много аутохтоних сората крушака, попут јечменке, лубеничарке, јерибасме, караманке, киферовог сејанца и такише. И оне су све траженије, како за конзумацију, тако и за справљање сокова, ракије и за сушење.
